Бећковић је својевремено написао и песму коју је посветио свом пријатељу владики Амфилохију.
Онај бистри дечак из Доње Мораче,
што је продавао зукве петроваче,
да се домогне књиге и обуће,
и у пустињу побегне од куће.
И у време јагме за значке и прње,
своје голо тело обуче у трње
и купи чивија по најскупљој цени,
да Христа на крсту бар мало одмени.
Али, чим се крсним знаком знаменов’о,
нема тога ко га није каменов’о;
и то камење поста му имање,
сваки камен њему, један Христу мање.
И сад, оне руке, од зукава грубе,
гологлави старци прилазе да љубе.
И на окрст Христове целе васионе,
сем изван неба црне земље оне,
нигде не дође да звона не звоне!
