Не може да се исече и баци
Више од 200 сценографија и костими за преко 100 драмских, балетских, оперских и луткарских представа чине опус архитекте и примењеног уметника препознатљивог визуелног рукописа који је својим креацијама обогатио продукције домаћих и страних позоришта. Да „није на дугме” које може да га исече и баци, сведоче већ деценијама неке од најуспелијих сценографија виђених на нашим позоришним сценама.
Како данас гледате на пет деценија свог креативног рада?
— Када прођете неким путем, па чак и ако је макадам или камен, тешко је сетити се да вам је ишта на њему сметало. Ја сам свој пут пролазио бавећи се професијом која ме одмара и забавља, с љубављу и певајући.
Маштовитост и смелост, тако карактеришу Ваш рад. Одакле долази инспирација?
— Сваки мој потез испровоциран је креативношћу особе која се истим задатком бавила пре мене. Испровоциран сам сваки пут на другачији начин, јер сваки пут радим нову ствар, чак и када је у питању исти комад. „Хамлета“ сам радио четири пута, али бих сада морао поново да га читам. Доста зависи и од тога како је редитељ прочитао текст, шта занимљиво проналази у њему и колико би му у томе значила и помогла визуелна компонента. Сваки пут је другачије и просто нема замора. Мене није тешко исповоцирати. Ја се радујем да ме неки комад испровоцира. Прилазим послу са ставом да се све треба рећи визуелном компонентом, што заправо није могуће осим да се прави цртани филм. Међутим, елиминацијом неких сувишних ствари дођемо до крајњег резултата који се појави пред публиком.
Које се представе највише сећате по снази тог првог импулса?
— Мени је некако успевало да ме испровоцира све што ми је дошло под руку. Ако би ми се десило да ме је текст поплашио, онда би ми редитељ помогао да се вежем за комад. То ми се десило са Љубишом Ристићем када ми је саопштио да ћемо комад играти на зиду. То је била велика провокација. Треба тај зид тако решити да он омогући да га публика доживи као простор ентеријера, али и као простор ратишта и затвора. И све то реализовати тако да изгледа врло једноставно. Такве ставри су изазов и инспиришу.
Боље Шопаловићи него да ме убију у Берлину
Да ли су монументалне сценографије захтевније од оних сведенијих?
— Све зависи од комада. Све што ликовни уметник уради мора бити на прави начин испраћено и сједињено са извођачима, покретом и текстом. До габаритних и великих декора лакше се дође приликом пројектовања, иако је тешко направити их. Мени импонују велике сценографије. С друге стране, веома ме испуни када се једноставним средствима постигне да публика доживи комад на прави начин и разуме поруку, уместо да целу представу гледа са неком декорчином која ће се на крају срушити. Хајде да урадимо то без неког великог рушења, а да буде јасно да је крај!
Да ли гледате представе које радите?
— Одлазим на читаће пробе, то ми је битно, јер представе знају да се отимају током рада. Када радите са живим људима, првобитни план зна да се измигољи. Одгледам фрагментарно представу док се поставља, генералне пробе такође, због светла и синхронизације свих компонената. Ретке су представе које гледам по неколико пута после премијере. Стицајем околности више пута сам гледао „Путујуће позориште Шопаловић“ ЈДП-а и то када смо гостовали у Берлину. Град је тада још био подељен на источни и западни и ја сам схватио да је боље да поново гледам Шопаловиће него да лутам по Берлину и да ме неко убије на улици. Последња представа коју сам гледао била је „Васа Железнова и други“ у Народном позоришту у Београду. Али најчешће се после премијере само опростим од представе.
Аплауз за сценографију – инцидент који ми се десио
Да ли вас је реакција публике на Ваше сценографије и костиме некад изненадила?
— Имао сам много пута тај инцидент, јер се не дешава често код нас да публика аплаудира чим се завеса подигне. Први пут ми се десио аплауз приликом промене декора 1974. године. Са Љубишом Ристићем сам у Суботици радио „Силом муж“ Фејдоа и била је промена декора пред публиком. Сцена се за неколико секунди из купатила претвори у логор. Та промена је у Сомбору изазвала аплауз публике. Десио ми се аплауз на отвореној сцени у „Позоришним илузијама”, а за „Фигарову женидбу и развод” одмах по подизању завесе. „Кармина Бурана” у Сарајеву је на 51. извођењу почела аплаузом, као и на дубровачком фестивалу где је играна на отвореном. Публика је дошла, видела декор пре почетка представе, али када је сцена осветљена догодио се аплауз. Ја се понекад осећам доста амбивалентно поводом тога. Да ли је добро када се једна компонентна извуче у први план? Мислим да не смета. Од вишка не боли глава.
Архитектура присутнија у мишљењу
Да ли је у Вама јачи глас архитекте или уметника?
— Мислим да ми је архитектура присутнија у начину мишљења. Да нисам био на архитектури, не бих толико научио о конструкцијама, о ономе што је ослонац и ономе што се на њега ослони. Мислим да је боравак на техничком факултету утицао на моје мишљење, изградио конструкције и тунеле кроз које пролазим када приступим послу.
Да ли вам је некада пало на памет да као архитекта креирате ван позорнице, да осмислите, рецимо, Београд?
— Мени је то била идеја када сам уписао Архитектонски факултет. Стицајем околности тада сам у Швајцарској видео да црква може да буде модерна. Био сам одушевљен и помислио: то ћу ја да радим. Видео сам себе као пројектанта, али сам после друге године архитектуре одустао кад сам схватио да од тога што сам замислио и нацртао па до реализације треба да прође годину или две. А ја, још од детињства нисам могао да дочекам да ми се осуши акварел. Тада ми је било јасно да архитектура није за мене.
Ружно данас нека буде на голој позорници
Колико наша позоришта посвећују пажњу сценографији и костимима?
— Недовољно, мало. Сензибилитет данашњег гледаоца близак је сензибилитету ренесансног времена, времену Шекспира или чак античком театру. У античком театру имате више визуелних назнака него у Шекспировом. Антички театар је имао призме које се врте и на свакој страни нешто насликано што нам помаже да схватимо где се и како се дешава радња. Код Шекспира имате приземље, спрат, костиме из оног времена. Ми већ 40 година играмо Шекспира у црним или сивим оделима. То нам је стигло из Немачке. Краљица у „Хамлету” долази на сцену са ташницом преко руке. Ја ни у једном од четири „Халмета” нисам имао костим из времена данске краљевине. Мислим да то није до позоришта, ни до редитеља, већ до публике. Публика то прихвата. Редитељ не налази потребним да визуелном компонентом лоцира време и средину и оствари одређену атмосферу, него све препусти тексту и то публици не засмета. Ако је редитељу довољно да каже да се радња дешава данас у канцеларији, можда му је довољна столица и сто. Може и прозор сам да наручи, зашто би звао неког другог? Све што радимо последњих година јаве нам са конференције за штампу: „Баш нас се тиче у овом тренутку. Одговара ономе што нас занима…“. Ако је то идеја, хајде онда да се све дешава данас. Ако позориште треба да ради само оно што је ружно и што се дешава данас - онда нека буде на голој позорници.
Сам сам пред гледаоцима
Да ли филм пружа више могућности сценографу?
— Мој доживљај сценографије апслолутно нема никакве везе са филмом. Филм се искључиво служи реализмом. Чак и када се ради „Чаробњак из Оза” стабла су направљена реалистично. Мене то не интересује. Веома ценим, поштујем и уважавам колеге које раде на филму јер је то мајсторлук прве врсте. Али то није нешто што ја радим. Ја не правим оно што већ постоји. На филму између сценографа и гледалаца стоји камерман, монтажер, редитељ. Ја сам у позоришту сам испред гледалаца и то ме интригира. Чињеница да не могу бити промењен велика је одговорност и ризик. То што сам урадио - стоји. Ако се нешто склони, то је зато што ја то тражим и зато што то тражи комад, а не зато што је дошла друга особа, кликнула на дугме, изрезала и избацила.
На чему сада радите?
— У припреми је монодрама писана за једног извођача и деветоро гледалаца. Тема је веома актуелна – реч је о пандемији и изолацији.
Прочитајте још:
