Зарада од пет милијарди долара: Које оружје би Русија могла да испоручи Ирану

Ограничења на војно-техничку сарадњу међународне заједнице са Ираном, уведена Резолуцијом 2231 Савета безбедности УН у јулу 2015. године, укинута су 18. октобра 2020. године су укинута. Ово отвара нове могућности за испоруку оружја Ирану.

Иран као извозник оружја

Почећу од тога да се у овом случају појављују нове могућности не само за испоруку војне технике Ирану, већ и за транспарентнији него што је сада извоз производа иранског војно-индустријског комплекса у друге земље. Ирански амбасадор у Русији Казем Џалали рекао је за руске медије да је Техеран достигао висок ниво самосталности по питању оружја и да је спреман да почне са извозом оружја након укидања ембарга. Мислим да ће производи иранских оружара бити занимљиви многим земљама Азије и Африке, то јест, онима које су лојалне Исламској држави.

Колика је снага иранске војне индустрије која је дуго без сарадње са водећим светским центрима? Иран је успешно створио и развио сопствену ракетну технику: ракетни системи „Фатех-110“ домета до 300 километара се већ испоручују, на пример, у Сирију и тамо се чак производе по лиценци. На основу ракете „Фатех-110“ ствара се прецизнија верзија која је способна да на великој удаљености уништи прецизно одређене циљеве. Сада у оквиру ракетних система који су одобрени за испоруку у свету вероватно раде само Русија, САД, Северна Кореја и Кина. Иран може постати прилично велик и занимљив увозник ракетних система.

Други правац којим Иран може ући на светско тржиште наоружања биће, наравно, беспилотне летелице попут „Схадед-123“ и „Абабил-3“. Као што показује искуство последњих година, беспилотне летелице постају врло приметна сила, а нису их произвели светски лидери у ваздухопловству. Толико су јаки да могу да промене начин на који гледамо на ратовање у сукобима 21. века. Сви се сећамо уништавања саудијско-арабијске противваздушне системске батерије „Патриот“ током напада, наводно, иранских беспилотних летелица. Тренутни сукоб око Нагорно-Карабаха такође показује јединствене могућности турских и израелских беспилотних летелица, које у технолошком смислу не би требало да буду много боље од иранских дронова.

Трећи правац су подморнице мале тонаже типа „Ал-Хадир“ и бродови обалног појаса: корвете типа Бајандор, бродови типа Хоудонг, фрегате типа Алванд.

Одсечен од испорука лидера светског тржишта наоружања, Иран је развио сопствену сопствену бродоградњу. С обзиром на потпуно другачији распон бродова овог типа, у многим земљама они могу бити веома тражени.

Пет милијарди долара иранског новца

Какве се могућности отварају иранској војсци у погледу могућих испорука наоружања и војне технике из иностранства у Иран? Ирански амбасадор у Русији Казем Џалали говорио је врло неодређено - „спремили смо одговарајуће планове“. Званичници у Техерану до сада нису превише конкретни, па морамо теоретисати. И има о чему да се говори јер према проценама ауторитативног руског војног експерта Руслана Пухова, Русија у наредних пет година може да рачуна на испоруку наоружања и војне технике Ирану за око пет милијарди долара или више.

Пре свега, треба напоменути да су Русија и Иран већ повезане прилично јаким везама војно-техничке сарадње. До средине 2000-их  из Русије је Ирану испоручено неколико електричних подморница са дизел мотором пројекта 877 (на западу познатих као KILO), ракетни систем ПВО „Тор-М1“, тенкови Т-72. Поред тога, пружена је помоћ у одржавању и поправци огромног парка совјетске војне технике, која је на различите начине уврштена у наоружање иранске војске. И сада је Иран неколико година био лишен могућности да купи руске системе наоружања који би му омогућили модернизацију војске, ваздухопловства и морнарице.

Од С-400 до Су-57

Шта би прво могло да буде интересантно Ирану?

Системи ПВО ће вероватно бити једна од главних потреба. Руски систем С-400 се већ извози у Кину и Турску, а у блиској будућности и у Индију. Техерану су 2016. године испоручени системи С-300, али последњих година ирански безбедносни званичници изјављују да су заинтересовани за С-400, који, узгред речено, не само да ће Ирану омогућити да темељно обнови свој систем ПВО, већ би и пружио нове могућности за развој сопствене технике засноване на руским системима. Поред С-400, врло су привлачни и системи ПВО типа „Панцир“ — ово је идеалан систем за одбрану од беспилотних летелица, који може самостално да открије и уништи ваздушне циљеве мале величине. У Сирији се иранска војска сигурно већ упознала са његовим могућностима и мислим да ће „Панцири“ бити у првим редовима будућег захтева Ирана за испоруку руских система.

Иранско ратно ваздухопловство захтева прилично озбиљну обнову: оно је наоружано авионима МиГ-29 из 1980-их и америчким Ф-14 који су испоручени још седамдесетих, односно пре Иранске револуције. Иран је научио да самостално поправља и модернизује ове летелице, али сада већ постоје знатно напреднији бомбардери Су-34 и вишенаменски Су-30СМ.

Иначе, о последњима је летос говорио амерички државни секретар Мајк Помпео. Амерички политичар је назвао бомбардере „Сухој“ веома опасним и забринуо се да би Иранци са њима могли да „стигну“ до Европе и Азије.

​Поред тога, од великог интереса за Иран могу бити транспортни авиони и авиони за рано упозоравање. Не бих искључио ни куповину руских хеликоптера: ударни хеликоптери Ка-52 „Алигатор“ и транспортни хеликоптери Ми-17.

Имајте на уму да се у медијима повремено појављују спекулације на тему да би Иран могао да купи мултифункционалне ловце Су-57.

У принципу, то је могуће, мада постоји једно „али“. Тренутно руско ваздухопловство нема ниједног ловца Су-57 у служби. Сходно томе, прерано је говорити о испорукама ове летелице пете генерације у иностранство.

Иранске копнене снаге такође су заинтересоване за обнављање парка оклопних возила: овде су могу размотрити опције као што су ограничене испоруке будуће извозне модификације тенка Т-14 „Армата“ и тренутне модификације главног тенка Т-90. Може се размишљати и о програму модернизације иранског тенковског парка Т-72, који подразумева испоруку одговарајуће опреме руских произвођача. Плус, Русија би могла да понуди противтенковске комплексе типа „Конкурс“, као и савремене преносиве противваздушне ракетне системе типа „Игла-С“ и „Верба“. 

У поморској области такође постоје велике могућности за испоруку бродова, подморница и система наоружања. Ирану, упркос развоју сопствене бродоградње, не би наштетило да добије готове бродове са широким спектром деловања. С тим у вези, Русија има успешно искуство: пројекат извозне фрегате типа 11356 „Талвар“ који је створен за индијску морнарицу.

Може се претпоставити да ће Техеран бити заинтересован за подморнице већег депласмана од оних које сам ствара и производи. Савремена „реинкарнација“, управо подморница пројекта 877 Kilo може бити веома занимљива. Говоримо о руским подморницама пројекта 06361 и 06363, које носе савременију опрему и ракетни комплекс „Калибар-ПЛ“. Мислим да би Иран могао да буде заинтересован и за обалске ракетне системе са противбродским ракетама, попут „Бал“ са ракетама Х-35 и „Бастион“ са ракетама „Оникс“, као и за друге системе наоружања за бродове: торпедно наоружање, артиљеријско оруђе, радаре и системе за контролу наоружања.

Кина је за петама Русији

Намерно се не дотичем теме као што је испорука ракетних система „земља-земља“. Овде Иран има своју прилично развијену индустрију и мислим да ће се у овој фази Русија и друге земље највероватније уздржати од испоруке система који се могу протумачити као офанзивни.

Овде постоји детаљ који није директно повезан са војно-индустријским комплексом. „Тешко је бити“ Иран. Техеран је покварио односе са многим суседима: Ираком, Саудијском Арабијом, Пакистаном и Турском. Непријатељ број један за Иран је Израел. Али Иран је непријатељ број нула за САД. У овом сплету контрадикција, свака испорука оружја Иранцима створиће напетост. Узајамно разумевање Русије и Сједињених Држава већ је на таквом нивоу да је тешко смислити нешто што би могло то додатно отежати, али да се не би покварило стратешко партнерство са Израелом (а тако Министарство спољних послова ове земље карактерише односе са Москвом), биће потребно показати одличне дипломатске маневарске вештине.

И наравно, морамо имати на уму да је тржиште - тржиште. Друге земље извознице система наоружања такође ће бити заинтересоване за могућности испоруке у Иран. Заинтересованост Кине може бити посебно изражена у Ирану, и вероватно ће Русија морати да се такмичи са Кином на иранском тржишту. Кина, наравно, има много тога да понуди, али то је већ друга прича.