Нове мисије на Месец са људском посадом сада су готово сасвим извесне, па ће и питање зашто након Аполо програма нико није ходао лунарном површином постати излишно.
Наиме, последња открића о присуству воде би могла имати исти онај ефекат као кад су пре 500 година морепловци са друге стране Атлантика на европске дворове донели вести како на новом континенту не само да има злата, него га има у толиком изобиљу да се најсиромашнији домороци њиме ките и разбацују.
Људи нису слетали на Месец од 1972. године и последње Аполо 17 мисије искључиво зато што разлози да човек борави на камену удаљеном 384.400 километара нису били довољно јаки да оправдају огромна финансијска улагања, ризике и изазове које такво путовање доноси. По окончању Хладног рата, једини довољно јак разлог јесте изградња лунарне базе, станишта на Месецу где би астронаути боравили, истраживали и евентуално се припремали за путовања на нове, даље светове (што је идеја новог програма за пут до Марса).
База на Месецу, међутим, у пракси је готово незамислива ако у близини нема доступне воде. Без воде по себи астронаути не могу да живе, да производе храну и одржавају животне системе, али ни да користе кисеоник који се може добити из ње, нити да евентуално праве ракетно гориво. Воду у за то потребним количинама није једноставно, а ни јефтино транспортовати са Земље.
За разлику од матичне планете, Месечева површина је врло незахвално место за воду течном стању – на местима до којих допире сунце, температуре умеју да буду изузетно високе, а вода се разграђује под деловањем сунчевих зрака. Но, воде у залеђеном стању има у Месечевој кори и како се донедавно мислило, она је заробљена у великим количинама у великим, неосунчаним кратерима у близини полова. Читав план о настањивању Месеца почива на идеји да се вода експлоатише из таквих стена, а да се у близини полова направе рудници.
Међутим, залеђене воде нема само у дубоким и неприступачним безданима на северу и југу сателита. Ново откриће показало је да воде има и у плитким кратерима који праве сасвим малу сенку на осунчаној страни Месеца. Поводом овог сазнања истовремено су објављена два рада у престижном часопису Натуре Астрономy, а међу љубитељима свемира се пренео талас одушевљења, пише Наука кроз приче.
Први рад, под насловом Micro cold traps on the Moon установио је, на основу снимака НАСА брода ЛРО који је снимао површину из орбите Месеца, да је лед заробљен не само на половима, него и у бројним кратерима малих димензија. Други рад, Molecular water detected on the sunlit Moon by SOFIA установио је присуство воде у таквим микро замкама на основу спектралне анализе са НАСА летелице СОФИА.
Будући да је вода практично свуда и да је заиста вода (што је део ових налаза) у залеђеном стању, драматично су се повећале могућности за слетање и градњу привременог или трајног боравишта људи. Према тренутним најавама држава које спадају у свемирске силе, на Месец ће у наредне четири године слетети бар 25 мисија које припремају САД, Руска федерација, Кина, Европска унија, Јапан, Немачка, Индија.
Тренутно су активно финансирана три подухвата са људском посадом: амерички програм Артемис у оквиру кога ће брод Орион 2024. године одвести прву жену астронаута на Месец, затим руски програм Орел који планира да годину дана након тога пошаље људе у орбиту око Месеца, као и за 2023. годину најављени приватни подухват слања туриста на Месец под називом пројекат #deerMoon који користи SpaceX ракету и финансије јапанског милијардера Јасуке Маезаве.
Слика приказује познату, вештачки бојену композицију од 53 фотографије површине Месеца које је направила летелица Галилео.
