Након три године покушаја, Мате Ђорђевић ће од 5. до 26. новембра у Кући легата приредити један од својих најпотпунијих излагачких подухвата, за који изричито каже да се не може сматрати ретроспективом.
„То је попречни пресек онога што сам радио последњих година, а радио сам доста колико су ми услови дозвољавали. Видеће се та бразда мог рада, да ли сам напредовао или назадовао. То је мој испит”, наглашава Ђорђевић.
Интимни записи у свескама којим памтим
У пет просторија на више од 300 квадратних метара биће изложене слике, цртежи, колажи, графике које је Ђорђевић урадио од 2011. до 2020. године.
Уметник каже да је у осмишљавању поставке применио строгу селекцију.
„Пратећи одређене фазе проналазио сам радове који немају савршени потенцијал, али представљају тачку где се ломи моје стваралаштво и као такви знају да буду јако занимљиви. На изложби је амплитуда која је са малограђанске тачке конзервативна, али у суштини је врло широка, јер ако се довољно буши током једне каријере, постаје скоро бесконачан простор испуњен цртежима, сликама, графикама”, појашњава Ђорђевић.
Значајан сегмент изложбе једноставног назива „Мате” чине и свеске као врста интимног записа уметника из кога су настајала његова дела.
„Доста држим до тих свезака. Годинама их водим, неке правим и ручно па онда цртам у њима. Оне су есенција мог рада. Све што се касније котило и усељавало у цртеже је из тих свезака. Скоро сам читао ‘Критику модерности’ Жана Клера где стоји да је Гете волео да црта на својим путовањима. Опште је познато да је Гете кастрирани сликар. Успео је да упише ликовну академију, али је био сувише суров према свом дару схвативши да поседује одлично академско знање, али да нема довољно маште и слободе да се упусти у сликарство. Једном је рекао: ‘Цртам да не бих памтио’. Ја сам цртао да бих памтио на један одређен начин. Моје цртање је као вођење дневничких записа”, истиче Мате Ђорђевић.
У каквим год условима радио, примећује, човек увек може да има папир и оловку, а када листа своје свеске осећа „суптилност нечега што се десило или је требало да се деси”.
„Добре су и те техничке разраде, то су моји мисаони процеси”, додаје уметник.
Мешавина суптилности и суровости
Као лауреат награде Француске академије лепих уметности, Ђорђевић је свој уметнички пут упоредо градио у Београду и Паризу, па му се тако ова година претворила у својеврсни маратон, јер је током припремања изложбе у Кући легата добио позив галерије из Француске за групну и самосталну изложбу са једним условом: да целокупна продукција не сме бити виђена у јавности пре саме изложбе.
„Што сам старији све више схватам да човек гледа кроз капке врло замагљен простор из кога извуче ту и тамо ствари. Тако сам ја извлачио слике. Мој рад траје од 5 сати ујутру до 22-23 часа са паузама за оброк тако да не знам одакле сам извлачио све те слике. Дефинитивно из нечега што сам ја или нечег што ме интересује. Може то да буде литература или неки догађај. Све се то види на сликама, ако је посматра добро око. Није то чест случај. Већина оних који мисле да знају нешто о уметности, углавном су клепетала, али једно добро око види и оно што сакривамо и не желимо да кажемо. Тај фатални сусрет између мог рада и те особе може бити циљ овог посла, као да вам неко завири у душу или вас хируршки прочачка изнутра, што мало морбидније звучи. Мој рад и јесте мешавина танане суптилности и суровости које једна без друге не би правиле тај специфичан амалгам из које произилази емоција”, истиче уметник.
Слике као алтерего уметника
И док припрема једну изложбу, тражи решења за следећу.
„Мислим да се сада спремам за једну врсту суптилности. Накуповао сам силне књиге и у паузама стварања доста читам. Књиге ми отварају очи. Почео сам да гледам и неке књиге које сам одбијао као јако млад, а сада ме интересујеу. Сада сам у међутранзитној фази, нисам ни суптилан, ни суров”, напомиње Ђорђевић.
Слике посматра као аллтерего уметника.
„Требало би да буду маска - представљање себе из неког другог лица. Ја, напротив, мислим да слике треба да буде оно најдиректније, оно што смо ми. Оно што сам ја лично нема везе. Ја сам неважна личност. Стојички стојим иза тог става и то људе жуља код мене”, наводи Ђорђевић.
Отуђен у Паризу, отуђен у Београду
Рођен 1983. у Београду, завршио је сликарство на Факултету ликовних уметности у класи Гордана Николића и добитник је низа домаћих и страних признања, између осталих и награде за цртеж Фонда "Владимир Величковић”, која му је уз награду Француске академије лепих уметности „отворила врата” ка Паризу.
На питање где данас види своје место, у српској или француској престоници, Ђорђевић картко одговара: „Нигде”.
„Ја сам подједнако био отуђен и у Паризу и у Београду. И тамо и овде сам био суочен са истим проблемима само што постоје неки моменти када вам се дешавају дивне ствари, па цео околиш постане лепа сценографија коју можете да експлоатишете кроз сећања и тренутке. То ми се дешавало у оба града. Човек који се осећа као мигрант је човек који не зна где је. Тако и ја често не знам где сам”, искрен је Ђорђевић.
У Паризу је добијао информације, у Београду осећао нежност.
“Актуелна ситуација је сада све забетонирала и поравнала, али да је слободно време у Паризу бисте имали могућност да у музејима, у сваком тренутку, видите најактуленије ствари које човека емотивно испуне. С друге стране, не треба претерано гледати слике. Као млад сам много пиљио у слике и мислим да ме је то мало оштетило. Ипак се опет враћам томе и недостаје ми. То је вероватно неки активни садомазохизам. Овде имате генерације која одрастају без тог те-та-тет виђања који је за овај позив јако значајан. Мој позив је јако тактилан. Та тактилност се после може претворити у шта хоћете. Дела Ивана Мештровића је битно да види сваки скулптор свеједно каквом скулптуром ће се бавити, да види како изгледа напад у простору. Тамо сам добијао информације, овде је постојао неки облик нежности, јер сам ту рођен. Можда све то треба радикално пресећи и одабратри трећи град. Ако не могу да се договорим са самим собом, онда да завршим у Бангладешу”, наводи Ђорђевић и додаје да размишља и о серији скулптура, што, сматра, дугује себи и људима који цене његов рад.
