Провокативни чланак написала је Елизабет Сибале, рођена у Малавију, која ради у међународној консултантској кући „Палладијум“. У њему она говори о свом детињству и тешком послу који је радила за породицу – носила воду, припремала храну и чувала млађу сестру – што јој је помогло да стекне вештине за живот одраслих и да изгради карактер. „Деца почињу да уче ове вештине посматрањем и учествовањем“, објаснила је, „било да граде куће, пецају, припремају храну, итд“, навела је.
„Где повлачите границу између онога што се међународно сматра злочином и природног процеса преношења вештина?“ Сибале пита. „Контекст је све, а обележје ефикасног развојног рада је разумевање локалног контекста. Све је шире прихваћено да оно што делује у једној заједници можда нема места у другој, а уважавање различитости и културних норми је кључ успеха.“
Данас, супротно увреженом мишљењу, експлоатисану децу упошљавају њихови родитељи а не сектори производње или формална економија, сматра она.
Извештај је настао на семинару који је прошлог месеца одржао „Палладијум“. Истиче се да је чињеница да културе имају различите норме о томе који посао треба сматрати прикладним за дете је дискутабилна.
Међународна организација рада (МОР) сматра да је дечји рад „рад који деци одузима детињство, потенцијал и достојанство, а штетан је за физички и ментални развој“. Проблем настаје у дилеми како се поставити према сиромашним родитељима у лошим условима који децу држе ван учионица јер су потребна за издржавање домаћинства. Сибале и њене колеге тврде да западњаци треба да се брину о својим културним предрасудама када критикују послове у домаћинству.
„Већина онога што би се на Западу могло видети као дечји рад, у Африци је део преноса вештина на следећу генерацију.“
Наслов чланка, као и логотип „Фондације Бил и Мелинда Гејтс“, која финансира одељак „Гардијана“ „Глобални развој“ у којем је штампан, нису успели да овај став представе као пријемчив. Многи читаоци сматрају да западни милијардери плаћају медије да замаскирају експлоатацију сиромашних афричких држава.
Извођење сиромашних руралних заједница из сиромаштва у стање у којем њихова деца могу бити поштеђена тешког рада монументално је тежак задатак, свакако. МРО сматра да је школовање пресудан део решавања проблема, јер нешколована деца одрастају у одрасле неквалификоване људе, са мало шанси да свој живот окрену на боље, економски гледано.
Према њеном интервјуу за малавијску публикацију „Нејшен“, Сибале је живи доказ о добробити образовања. Осмогодишњу девојчицу, која је седмо дете, породица је могла да пошаље на школовање. Тако јој је отворен пут до каријере у националном министарству пољопривреде, докторат у САД и награда Светске банке и Међународног монетарног фонда.
Прочитајте и:
