„Исповијест доктора Рунда“ нови је роман доктора медицинских наука Драгана Ковача, који ради у Служби хитне медицинске помоћи у Требињу.
Ковач је написао роман о свом колеги, доктору Петру Рунду који је живео и радио одређени период у Требињу, све до 1942. када је под тајанственим околностима обешен у усташком затвору. Истиче да му је приликом писања романа много помогао син доктора Петра Рунда, др Михаило Рундо (87), анестезиолог у пензији који живи на релацији Франкфурт - Рисан и овај роман је у ствари његова исповест.
Ковач истиче да се стари Требињци који су познавали доктора Петра Рунда најлепше изражавају о том лекару и његовој породици. „Његов отац Ристо Рундо (Србин православац из Мостара који је једно време живео и у Црној Гори), као и његов таст Михо Дежуловић (Србин католик пореклом са Пељешца, касније настањен у Дубровнику) били су врло интересантни и гламурозни људи. А њихови животи су инспирација ове дирљиве историјско-породичне саге, о јунацима који су били јасно национално опредељени“, додаје аутор.
Али како је дошло до тога да се доктор, специјалиста за ургентну медицину, лати пера?
– Почетком 2013. г. одлучио сам да напишем дужу приповетку о погибији мог брата на фронту према Дубровнику, 1. октобра 1991. г. када су га мртвог донели у Службу хитне медицинске помоћи, у којој сам баш тога дана био дежурни! На крају је од свега испао читав роман, веома читан у Херцеговини. Затим су по некаквој инерцији и са новооткривеним заносом настале три збирке приповедака, да би на крају написао и три романа о важним Требињцима.
У роману „Исповијест доктора Рунда“ налази се и мало познат детаљ широј јавности – одмах након убиства Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. г. многе грађане Дубровника, Србе (католике) обузела је црна слутња. Већ 4. јула Хрвати су заказали задушнице за убијеног престолонаследника, а Дубровником су одјекивали покличи: „Србе на врбе“ и „Удри Србина!“ Да ли је могуће да се реторика наших комшија није променила до данас?
– С обзиром да су поменути покличи масовно одјекивали три пута у историји: почетком Првог и Другог светског рата, те током распада СФР Југославије, а одјекују и данас диљем Хрватске, мислим да Срби као народ дефинитивно треба да извуку поуке из минулих догађаја и да на страну оставе своје хришћанско праштање јер уколико желимо да разумемо садашњост морамо добро да познајемо нашу прошлост и јасне поуке из ње пренесемо потомцима.
Јунаци вашег романа сведоче да је Италијанска војска, за време Другог светског рата, неретко спашавала Србе од усташких злочина. Они, стационирани у Требињу, били су згрожени усташким зверствима. По казивању др Михаила Рунда – Италијани су били за време рата искрени пријатељи његовог оца др Петра Рунда – који је такође страдао од усташа. Како објашњавате то да су нам Италијани били више наклоњени него „браћа“ Хрвати?
– Талијански високи официри су били школовани војни професионалци и без обзира на фашистичко определење њиховог врховног вође, супротстављали су се, где су год могли, драстичном кршењу обичаја ратовања, поготово злочинима над цивилима. Последице усташких злочина у Херцеговини, које су генерали попут Алесандра Лузана видели, а касније у мемоарима и описали, и много „тврђу“ војску од талијанске нагнале би да заштите локално становништво. Сви они су били пренеражени и згађени окрутношћу усташа према својим дојучерашњим комшијама – Србима! Поражавајуће је што и данас, након толико година, авет усташтва прожима једну државу, чланицу ЕУ!
Ово је истинита прича о нашим људима са Пељешца, Дубровника, Требиња, Херцег Новог, Цетиња... Има ли данас уопште Срба на Пељешцу или Дубровнику?
– Непобитна историјска чињеница је да су Срби католици све до почетка Првог светског рата чинили елиту Дубровника у интелектуалном, пословном и културном смислу. Били су власници вредних некретнина и предузећа, бирани су за градоначелнике града, имали су своје штампарије и листове, ћирилица се могла видети на многим фирмама и бутицима. И стари и млади су говорили више страних језика, а окупљали су се у еминентном Соколском друштву "Душан силни". Поменућу само неке од најпознатијих Срба католика из Дубровника и околине: Валтазар Богишић, Влахо Буковац, Иво Војновић, Антун Фабрис, Иво Ћипико, Драгутин Франасовић, Рудолф Сарделић, Јосип Берса и многи други! Један од њих је и лик у моме роману: госпар Мато Грацић.
Данас, Срба католика у Дубровнику више нема. Они нису били довољно добри католици за Хрвате и католичку цркву… а доста их је страдало током Првог светског рата, имовина им је пропала, а многи су касније по принципу: хиљаду пута изговорена или написана лаж постаје истина, "осванули" у данашњој Хрватској искључиво као католици. Али, Хрвати!
Какве ће све живописне јунаке вашег романа, читаоци моћи да упознају?
– Онај ко се одлучи на авантуру читања једне херцеговачке, али и црногорске и србијанске, па и хрватске породичне саге, упознаће доста јунака који нису измаштани, а живели су у веома бурном времену, на прелазу XИX у XX век и првом половином потоњег. Неки од њих су и познате историјске личности попут краља Николе, краља Милана Обреновића, Николе Тесле, Алексе Шантића, Мирка Комненовића... Ипак, они који носе читаву причу романа су две породице: Дежуловићи и Рундови. Њихове бурне породичне саге се обједињују венчањем др Петра Рунда и Љубице Дежуловић. Радња романа се дешава у многим градовима: Мостару, Јањини (Пељешац), Београду, Дубровнику, Сарајеву, Бечу, Цетињу, Херцег Новом, Рисну, Требињу, Билећи...