Свет је ових дана шокирало бројање гласова у „првој земљи демократије“. Шта се заправо догодило планети док је трајало вишедневно пребројавање гласова у САД?
Прво, одмах смо сазнали да су руски и кинески хакери подбацили овог пута. Дефинитивно, нису испунили очекивања и председнички избори у Америци су проглашени легитимним већ после 48 сати, док су избори из 2016. године оспоравани четири године. Оно што није подбацило у САД, јесу медији који су, према речима актуелног председника Доналда Трампа, својим прогнозама тенденциозно смањивали његове шансе и отворено подржавали противкандидата Бајдена, па су и овога пута успели значајно да промаше резултате у многим државама.
Модерни принципи новинарства су изграђени у САД и свугде у свету се учи да би пристрасност требало да буде што мање уочљива и да је независност медија основни принцип рада новинара. У Америци је данас медијска слика поларизована до мера религије, отворена пристрасност није изузетак, већ правило и ту нема ни покушаја да се буде објективан.
Истина — може, али само ако је наша
Сазнали смо за „Fact-checking“ — термин који се употребљава на друштвеним мрежама уколико се сумња да исказана објава није тачна. Систем провере се нарочито односи на оне које прати велики број људи и који имају утицај на друге, попут, у овом случају, председника Трампа.
Судије које доносе одлуке o истини, као највећој вредности, нису нам видљиве у виртуелном простору. Нико не може бити судија у сопственом случају — рекли би правници. Али, ко има монопол да одлучи да ли су објаве тачне или не, чак и пре момента верификовања истине? Уколико већ не можемо да видимо ту групу људи која дефинише истину, онда би бар требало да изађе неки „зборник утврђене истине“, па да слобода говора коначно добије смисао и директно зависи од кодекса нпр. неке veritas universalis — свеопште истине. Само се плашим да би, у том случају, овај свет био вероватно превише унисон, а подсећао би и на једну познату футуристичку књигу у којој будућност није баш светла...
Термин „Fact-checking“ се може најбоље упоредити са тениским системом „Hawk eye“. У народу познатијем под именом соколово око, а није део бригаде Комуналне полиције, већ се користи када играч сумња у одлуку судије и тражи проверу. Разлика између „Hawk eye“ и „Fact-checking“ система, чија је сврха да утврде истину, налази се у томе да „Fact-checking“ истину утврђује и пре него што се нешто догоди. Тако је, на пример, пренос конференције председника Трампа, када је изговорио реч „превара“ поводом избора, драматично прекинут на неким медијима, јер им не одговара да се чује мишљење које ће тек морати да се провери на судовима и поновним пребројавањем гласова.
Штета што термин „Fact-checking“ није измишљен нешто раније, на пример пре бомбардовања појединих земаља. Међутим, на радост појединих домаћих поборника „фектчекеризма“ као правца размишљања у области цензуре, који се иначе радо позивају на демократију и слободу говора, „Fact-checking“ је пример пожељног понашања медија. Истина се по њиховом мишљењу врло лако утврђује, пошто се слаже са оним што они сматрају тачним, те не виде проблем што чињенице могу то да оповргну.
Демократија на кашичицу
Поред „Fact-checking“, неоправдано незапажено је прошла још једна сјајно умивена дефиниција за тероризам. „Њујорк тајмс“ је описао делатност Хашима Тачија за време рата као потезе вође побуњеника током борбе за независност. Креативност свакако не недостаје у медијском свету, али ни појединим домаћим аналитичарима, који су одлуку Тачија да оде на суђење и поднесе оставку успели да протумаче као чин херојства. Катаклизмична 2020. година Србији је донела апологете за лик и дело Павелића и Тачија. Тобож разумевање, позивање на људска права и још аплаудирање државничкој одлуци предаје „фектчекерима“ из Хага. Исти ти поборници „фектчекеризма“ радо заборављају да кажу како су се спроводили судски процеси и да су били успешни, као што нису, данас бисмо имали таксативно јавно документоване све злочине и злочинце, тада би можда и било нешто другачије на прагу треће деценије 21. века на Балкану.
Уместо тога, имамо двадесету сезону и ко зна коју епизоду одласка на суђење у Хаг вођа ОВК. Ипак, дајмо шансу поново судским институцијама са закашњењем од 20 и кусур година и неколико стотина сведока мање. Само немојте да кажете ону отрцану, бирократску реченицу — правда је спора, али достижна.
Трагичне су последице скретања погледа са проблема, тако се у току избора у САД, у центру европског континента, Бечу, догодио језиви терористички напад. Нисам сигуран да је то „Њујорк тајмс“ окарактерисао као напад побуњеника у борби за своја права, али, нажалост, окретање главе од проблема почетка екстремизма на простору бивше Југославије данас се испољава по градовима Европе. Трагичне су последице по читаву Европу прећуткивања и заташкавања злочинаца и судских процеса који не постоје или трају у недоглед. А тешко да су се у Хагу сад сетили доказа, феномен „фиокираних“ предмета потегнут је јер су се деца ратне администрације из „колевке косовске демократије“ превише уљуљкала у комфор и привилегије, па су заборавила како су дошли из камуфлажно зелених у „армани“ одела и приватне авионе до Хага, што им је до сада био врхунац казне.
И онда после немају везе демократија, „Fact-checking“, тероризам и судство, а короне се нисмо ни дотакли. Ово би тешко спојиле и асоцијације у квизу „Слагалица“, али све је то нормално, па што се чудите, рекао би легендарни Мута. Или можда није?
Прочитајте и:
