Ускоро долази зима, најхладније годишње доба, које са собом доноси снег, мраз и ветрове. Хладније температуре нас наводе да из ормана извадимо своју зимску одећу и обућу, али оне су и знак да полако почиње сезона грејања.
Домаћинства се греју на различите начине, али доминантну улогу у већини места имају фосилна горива. Подаци Евростата из 2018. године показују да је у Европи чак 75 одсто топлоте која је коришћена за загревање домаћинстава добијено на тај начин.
У Белгији је грејање заслужно за око 14 одсто укупних емисија гасова са ефектом стаклене баште. Ипак, многи градови покушавају да нађу решење како би се овај број смањио, а један од њих је Брисел, у ком је у употреби веома занимљиво решење.
Наиме, у Бриселу је осмишљен систем који би могао да загреје велики део града користећи воду из канализације. На тај начин емисије које настају у процесу грејања би се смањиле на минимум.
Енергија скривена у подземним тунелима Брисела
Канализациони систем у Бриселу чине тунели дугачки готово 1.900 километара, а топлота која се складишти у њима представља веома вредан извор енергије који остаје неискоришћен. Како би се спречило губљење толике количине енергије, идеја је да извори топлоте попут отпадне воде из купатила и машина за прање веша могу поново да се искористе за грејање домаћинстава.
Механизам којим се вода загрева састоји се из два дела, од којих је један смештен испод земље и повезан је са другим делом, пумпом, која се налази изнад земље.
Подземни део механизма је танка пластична цев напуњена водом, која се фиксира за дно канализационог тунела. Када се тунел напуни отпадном водом, она прелази преко ове цеви загревајући воду затворену у цеви на око 11 до 13 степени Целзијуса. Овако загрејана, вода пролази кроз цев и долази до пумпе.
Изнад земље, цев је повезана са топлотном пумпом. Топлотна пумпа може се назвати још и „обрнути фрижидер“. У себи садржи расхладну течност са ниском тачком кључања. Топлота из канализације довољна је да та расхладна течност испари и постане гас. Пумпа овај гас сабија и омогућава му да се кондензује, чиме се ослобађа топлота која воду загрева на 50 до 70 степени Целзијуса, што је довољна температура за загревање домаћинстава, пише Национална географија.
Како смо поменули, бриселски канализациони систем се простире кроз око 1900 километара тунела. Мапе показују да се тунели разликују у величини, те су неки мањи, а неки већи, одражавајући сложеност улица које се протежу изнад њих.
Међутим, нису сви тунели у канализационом систему Брисела довољно продуктивни да би се могли користити за загревање. Истраживањем универзитета „Libre de Bruxelles“ процењује се да би око 35 одсто града могло да се греје топлотом добијеном из канализације. Иако ово можда делује као мали проценат, ако се присетимо да је грејање у овом граду један од већих емитера, јасно је да би се, уколико 35 одсто домаћинстава почне да користи воду из канализације за загревање, укупне емисије знатно смањиле.
Слична иницијатива постоји и у другим градовима
Престоница Белгије није усамљена у идеји да отпадну воду из канализације почне да користи за загревање великог броја домаћинстава.
У Паризу се већ читаву деценију говори како би већ искоришћена вода могла поново да се искористи, и то за грејање у школама. Процењује се да на овај начин може да се произведе око 70 одсто топлоте која је потребна за загревање париских школа.
Неки градови су већ почели са имплементацијом сличних механизама за загревање. На пример, поједини делови Ванкувера користе воду из канализације за грејање, чиме су у тим деловима града емисије гасова са ефектом стаклене баште из грејања смањене за чак 60 одсто. Интересантан је податак да је у Ванкуверу можда и најраније почела да се остварује идеја о загревању поновним коришћењем воде, па се топлота добијена из воде из канализације користила чак и за загревање Олимпијског села током Зимских олимпијских игара које су се одржале у овом граду 2010. године.
Поред оних које смо набројали, све је више и других градова света, као што су Глазгов и Ротердам, који разматрају могућност да на овај начин редукују емисије настале у процесу грејања.
У данашње време, када је борба против климатских промена у пуном јеку, траже се најразличитији начини да се емисије смање на минимум. Пут ка томе је сложен, а једно од решења које се често пренебрегава је коришћење вишка енергије који настаје у другим процесима. Овај пример нам на одличан начин илуструје како се чак и нешто прилично банално, као топлота воде која отиче низ сливник, може употребити и допринети смањивању емисија гасова са ефектом стаклене баште.
Прочитајте и:
