Шиитска секта позната под именом Исмаилије била је релативно малобројна и географски распршена. Међутим, захваљујући Асасинима (прим. аут. атентатори или унајмљене професионалне убице) ова, у смислу конвенционалне војне моћи, веома слаба група сејала је страх како међу сунитима тако и међу хришћанским освајачима, тачније крсташима који су у то време заузимали и губили Јерусалим, пише Њузвик.
Крајем 11. века, харизматични и бескрупулозни вођа исмаилија Хасан Сабах претворио је ову прогањану секту у једну од најефикаснијих– може се слободно рећи – терористичких организација свих времена.
Чак и најбоље чувани и најмоћнији владари доба – Калифе Абасида и Фатимида, султани и везири Селџука, емири Дамаска, Хомса и Мосула, па и сам вођа Ајубида, велики Саладин – дрхтали су живећи у страху од неустрашивих Асасина који су могли увек и свуда да ударе, што су и чинили.
Оно најстрашније јесте што Асасини најчешће нису бежали са места злочина, већ су чекали сигурну смрт.
Њихов надимак Асасини потекао је од речи „хашишини“, што значи „уживаоци хашиша“. Овај назив Асасинима су наденули непријатељи, због „опуштености“ с којом су њихови агенти извршавали задатке. Ипак, историјски је врло мало вероватно да су Асасини заиста конзумирали хашиш, превасходно због тога што је за деликатне мисије које су извршавали била потребна савршена концентрација и оштрина чула.
Фанатични и дисциплиновани вођа Асасина Хасан Сабах, као и његови наследници, били су бриљантни у употреби такозваног „асиметричног ратовања“. Развили су тактике напада које су заобилазиле предности непријатеља као што је бројчана надмоћ.
Способност Асасина да уклањају непријатељске, како политичке тако и војне и верске вође, омогућила им је да опстану између великих сила на Блиском истоку, преноси Национална географија.
За разлику од данашњих терористичких група, Сабахови Асасини користили су терор у сврхе самоодбране, а њихове акције биле су врло прецизне, усмерена на одређену личност, без колатералне штете.
Средином осмог века, исмаилије су се одвојиле од шиита и одлучиле да прате Исмаила бин Џафара, седмог имама, којег нису прихватали остали шиити. Њихова секта била је против луксуза у којем су уживали сунитске Калифе, владари већег дела муслиманског света. Како су и шиити и сунити одбацивали Исмаилије као јеретике, они су се претворили у тајну, практично револуционарни групу у оквиру ислама.
Неколико година, Сабах је вршио тајне задатке широм Персије – од убистава до превођења осталих муслимана у исмаилије.
Када је скупио довољно људи, Сабах је добио задатак да пронађе одговарајуће место за базу исмаилија. Пронашао ју је крајем 1080-их у долини реке Шах. Замак Аламут налазио се на врху 250 метара високе стене. Једини начин да се стигне до утврђења био је узак и стрм пут, што је омогућавало лаку одбрану замка са врло мало људи.
Истовремено, поглед је представљао велику предност јер би свака претња која се приближавала била уочена на време.
Прочитајте и:
