Јермени из Карабаха као Срби из Крајине
Стога о судбини таквих спорних територија одлучује гама интереса која се формира око одређеног проблема, као и однос снага. Кад је реч о Карабаху, Билбију тај случај више подсећа на искуство Срба из Хрватске.
„Јермени су после распада Совјетског Савеза рекли да неће да живе у Азербејџану и прогласили су независност. То прави неку асоцијацију са Републиком Српском Крајином. Формално, Јерменија сада није ратовала за Карабах, него су њени војници тамо ишли као добровољци, као што ни Србија није могла себи да дозволи да се укључи у борбу за Крајину“, повлачи паралелу овај новинар.
Бранко Влаховић, дугогодишњи дописник „Новости“ из Москве, сматра, међутим, да ипак има места за поређење Нагорно Карабаха и Косова и Метохије, због чега треба извући и поуке из искуства Јермена са те територије, пре свега кад је реч о демографским процесима.
„Карабах је простор у ком је било јако мало становника, одакле се становништво исељавало. Поука која мора да се извуче, гласи: празна села су опасност да једног дана та територија буде изгубљена. Некоме то може да звучи панично, али тај демографски елемент је био један од кључних: кад је мали број становника, територију нема ко да брани и она постаје лак плен“, упозорава Влаховић.
Споразум о Карабаху једини спас за Јермене
Коментаришући споразум о примирју у Нагорно Карабаху, који су после 45 дана сукоба потписали председник Азербејџана Илхам Алијев, премијер Јерменије Никол Пашињан и руски председник Владимир Путин, Влаховић каже да је тај договор био једини спас да Јермени не изгубе комплетну територију спорне енклаве.
„Кад су Азербејџанци дошли практично 10 километара до главног града Карабаха Степанакерта, било је само питање кад ће освојити и тај град и онда би Јермени морали да капитулирају. Због тога сматрам да ово што је Путин направио не само да спречава да људи гину, него успева да сачува макар неку јерменску територију“, каже дописник.
Билбија истиче да се ситуација у којој се одиграло потписивање споразума, уз Путиново посредовање, суштински разликује од свих претходних покушаја да се реши проблем Карабаха.
„Азербејџан је претходно у свим ситуацијама тражио реинтеграцију читавог региона. Јермени на то нису пристајали, него су тражили плус тзв. појас безбедности који је чинило 7 рубних општина са већински азербејџанским становништвом. Сада је ситуација на војном плану суштински промењена, створено је ново стање које је јако неповољно по Јермене. Дефакто, јерменска оружана сила је била пред капитулацијом и губитком целе територије“, наводи Билбија.
Пашињанове грешке
Он објашњава да Јермени нису имали превелику војну шансу зато што је Азербејџан био војно надмоћан, али и јер се власт у Јеревану, успостављена после обојене револуције 2018. године, удаљила од Русије као јединог историјског савезника у региону.
„Тамо се након смене власти догодила сеча кнезова какву смо ми имали после 5. октобра. Почишћени су сви који су били јаче национално експонирани и којима је могло бити приписано да су наклоњени Русији. Доведена је екипа која никад није ратовала, која је реорганизовала војску на начин који није био подесан за ову врсту ратовања. Јерменски премијер кад је схватио да ствари не иду како треба, обратио се Путину, али први пут 31.октобра, кад су практично имали иза себе цео месец неуспешног ратовања“, подсећа Билбија.
Влаховић се слаже да је Пашињан направио озбиљне грешке у рачуници. Како каже, и лаици су знали да се Азербејџанци наоружавају и улажу милијарде у војску не ради параде, него да искористе тренутак и нападну јерменску енклаву.
„Азербејџан има војни буџет око 2 милијарде 270 милиона долара, Јерменија 625 милиона долара. Већ тај податак говори о диспропорцији, а онда се још изаберу погрешни савезници“, наводи Влаховић, који сматра да је још једна грешка Пашињана што се ових дана обратио за помоћ Џоу Бајдену, иако демократа још није званично постао председник САД.
Билбија додаје да је јерменски премијер погрешио и што пре годину дана није пристао на понуду Азербејџана, што је и сам признао.
„Годину дана имао је на столу понуду из Бакуа да врати појас безбедности, а Азербејџан је тражио коридор према Нахичевану, а да Јерменија добије коридор према Карабаху, да се то замрзне, а да руске мировне снаге уђу на неодређено време“, прецизира наш саговорник, подсећајући да су, према новом споразуму, руски мировњаци распоређени на пет година.
Како ће се решавати статус Карабаха
У наредним данима, прогнозира он, кључну улогу за даљу судбину Карабаха играће два нова фактичка стања, једно су направили Азербејџанци на бојном пољу, а друго руски мировњаци, док Јермени немају скоро никакав избор осим да пристану на окрњену територију — а нису морали да изгубе ништа по ономе што им је нуђено пре годину дана.
Једина карта на коју Јереван може да игра, по оцени Бранка Влаховића, јесте да се узда у залагање међународне заједнице да се поштују права Јермена на неку аутономију унутар Азербејџана.
Међутим, упозорава он, уколико би се на референдуму одлучивало о статусу Нагорно Карабаха, Баку би могао да врати око милион Азера расељених са те територије, који би онда гласали за њен останак у саставу Азербејџана.
„Зато би референдум могао бити замка. Мислим да ће Пашињан бити запамћен као човек који је направио страшну грешку јер није искористио шансу пре годину дана. А оно што нисте искористили кад је било време, касније иде све теже“, закључује Влаховић.
Прочитајте и:
