Други круг председничких избора у Молдавији донео је победу Маји Санду, која се, за разлику од актуелног председника земље, Игора Додона, отворено држи прозападне и прорумунске оријентације. Током предизборне кампање, Санду је такође давала критичне изјаве у вези са ситуацијом у Белорусији, што потенцијално угрожава односе између Минска и Кишињева, који се у последње време развијају прилично динамично.
Зашто је Додон изгубио?
Досадашњи председник Молдавије Додон није испунио многа предизборна обећања, укључујући и она дата бирачком телу које говори руски језик, са којим је дошао на власт 2016. године. На пример, руски језик није враћен у молдавске школе као обавезан предмет, руске школе које су затворене након усвајања Образовног кодекса 2014. године нису почеле са радом, а школски програм налаже да се уместо „историје Молдавије“ предаје „историја Румуна“. Додон је 2020. године поново изашао на изборе са овим обећањима, али је поверење бирача углавном већ било изгубљено.
Друго, социјално-економска ситуација у Молдавији је близу катастрофалне, што је додатно погоршано након усвајања карантинских мера у вези са пандемијом вируса корона. Затварање економије резултирало је падом БДП-а за 7,1 одсто у земљи у првој половини године и буџетским дефицитом већим од 300 милиона долара од септембра 2020. године. У текућој предизборној кампањи Додон је себи приписао одсуство ограничења у економији у садашњој фази, али управо председника и његову владу на челу са Јоном Кикуом, друштво оптужује за увођење ових мера на пролеће, са чиме, пак, људи повезују свој не баш завидан положај.
Као треће, критичари су оптужили актуелног председника да има коруптивне везе са криминалцем и олигархом Владом Плахотњуком, који је прошле године побегао из Молдавије и који се последњих 10 година сматрао „господаром“ земље. Оптужбе су поткрепљене одређеним чињеницама и видео снимцима, а Игор Додон, упркос кључној улози у паду олигарха, никада није успео да се потпуно одвоји од њега у масовној свести. Штавише, за годину и по дана од бегства Плахотњука, молдавска држава заправо није учинила ништа да га изручи, а милијардер који је прво живео у Мајамију (САД), а сада је добио турско држављанство, и даље има озбиљан утицај на економију и унутарполитичку ситуацију у својој некадашњој земљи.
Као четврто, Додон није успео да се договори са идеолошки блиским политичким снагама у земљи (комунисти, „Наша партија“, „Грађански конгрес“ и други), које не само да нису подржале његову кандидатуру, већ су се, напротив, позиционирале као непомирљиви противници председника, као популистички политичар из града Балци — Ренато Усати. Исто се односи и на Придњестровље где Игор Додон никада није успео да нађе заједнички језик са локалним руководством; преговарачки процес о реинтеграцији непризнате републике је у стагнацији последњих година.
Сви ови и многи други фактори су довели до тога да је Игор Додон у другом кругу изгубио не само на изборним местима у иностранству, већ и на домаћем терену, што је било потпуно изненађење за актуелног шефа државе и његово окружење.
Улога Запада и будућност Санду
Што се тиче гласања у дијаспори, треба истаћи да су забележени рекордни показатељи излазности у иностранству, упркос чињеници да је укупна излазност у другом кругу председничких избора била приближно 52 одсто, то јест, око 1,5 милиона људи. Истовремено, 250 хиљада грађана Молдавије је гласало на бирачким местима у иностранству, а само 14 хиљада њих је Руској Федерацији.
Према доступним информацијама, активна излазност грађана Молдавије и убедљива победа Санду у западним земљама објашњени су свеобухватном помоћи власти ових држава, мобилизационе технологије су на сваки могући начин коришћене за молдавске мигранте, практикован је организовани превоз бирача, било је дугих редова, па чак и недостатака гласачких листића на бирачким местима. Критичари такође говоре о фалсификовању у смислу повећања броја гласача у Италији, Немачкој, Великој Британији, Румунији и неким другим земљама, али с обзиром на општу слику, то је безначајно.
Истовремено, треба нагласити да су ЕУ и САД заиста активно промовисале кандидатуру Маје Санду. Западни политичари и дипломате су отворено изразили подршку, а штампа и друштво које је финансирано из иностранства су на све могуће начине оцрнили актуелног председника Додона. Објективно гледано, избор Маје Санду за председника државе је несумњиво успех колективног Запада у „великој игри“, чија се једна етида изводи у региону Дњестар-Прут.
Истовремено, неопходно је имати на уму да је председник у Молдавији политичка личност са ограниченим овлашћењима. За комплетну примену своје политике шеф државе треба да се ослони на парламентарну већину, која заузврат формира владу. Данас су парламент и влада под контролом Додона и ново формирање парламентарне коалиције би требало да постане главни задатак Санду и њених спољних покровитеља у блиској будућности. Неопходно је или превести значајан број посланика у свој табор разним методама, или организовати парламентарне изборе, који ће се, у најбољем случају, одржати тек на пролеће.
При томе, окружење Санду са слоганима „Земља за младе!“ јако подсећа на следбенике Зеленског у Украјини и Николе Пашињана у Јерменији. У ствари, ови људи су „узгајани у истим епруветама“ америчких и европских фондова и често не раде ништа друго осим што попуњавају пријаве за грант за „пројекте“ и подношљиво ћаскају на енглеском језику. Пред молдавским гласачима је сурова зима и постоји мишљење да ће се за шест месеци ентузијазам за „младу владу“ озбиљно смањити.
Друго питање је то што је Запад показао озбиљан инструмент утицаја на ситуацију у Молдавији у виду мобилизације дијаспоре. Наравно, изгледа помало чудно када људи који учествују у економском и политичком животу других земаља, често паралелно имајући страно држављанство, одређују будућност државе, али таква је молдавска стварност, где је након „ослобађања од совјетске окупације“ око трећине становништва отишло да ради у иностранству.
Интереси Белорусије и Русије
У вези са молдавско-белоруским односима, треба рећи да ће се Санду, ако се добије „препорука“ из амбасаде САД, највероватније придружити хору оптужби против Александра Лукашенка. Политички контакти на председничком нивоу ће вероватно бити стопирани неко време, али трговинске и економске везе вероватно неће настрадати због промене председника у Молдавији.
Такође је некоректно приказивати Додонов пораз као „губитак“ Русије. Имајући у виду енергетску зависност, потребе тржишта, придњестровско питање, Русији није потребна Молдавија, већ обрнуто. Поред тога, у молдавској политици проруске снаге остају као веома утицајан фактор и једна Санду не може ништа учинити са тиме.
У закључку се може рећи да је земља и даље у стању политичког хаоса, сталних закулисних договора и коалиција, активне тајне борбе, која судећи по излазности на изборима, изазива гађење код значајног дела становништва.
Изгледа да сталне „промене“ у Молдавији не само да не воде ка побољшању живота људи, већ напротив, сваки пут погоршавају ситуацију. Од позитивних ствари се може приметити да је земља избегла „мајдане“ и масовне нереде после избора, како су то предвиђали многи аналитичари, а лош мир је, као што је и познато, увек бољи од доброг рата.
