Представа „Југојугославија“ биће премијерно изведена 20. новембра на Великој сцени „Оливера и Раде Марковић“ Београдског драмског позоришта.
Трагао сам за утопијом и пронашао у Југославији
Кроз креирање имагинарне земље, утопистичке, Парк се бави Југославијом, могућностима за поновно уједињење, изгубљеним колективним сећањем на дивна, али и проблематична времена заједничког живота, из визуре обичних људи у Србији, али онако како то странац разуме и доживљава.
„Желео сам да направим комад чија тема би била утопија и дуго сам трагао за тим. Из прича људи сам стекао утисак да је Југославија била попут земље из бајке, као Дизниленд. Моја представа се не заснива на историјским чињеницама, већ на сећањима и осећањима људи са којима сам разговарао. Намера ми је била не само да покажем да људи овде чезну за том идеалном земљом, већ да и ја као Немац осетим чежњу за таквом државом. Направио сам идеалну земљу у представи, али и она нестаје“, објаснио је Бон Парк.
Нисам ништа знао о Југославији
Бон Парк (1987), један од најзначајнијих младих немачких позоришних стваралаца, вишеструко награђиван подједнако као писац и као редитељ, први пут је посетио Србију 2009. године, када је у Берлину студирао српски језик.
„Фасцинирао ме је ваш менталитет. Понекад је Немцима тешко да схвате начин живота овде. Људи се овде суочавају са проблемима најчешће некако збуњено и без циља, уз много импровизације, а опет то испуне хумором. То ми је фасцинантно“, рекао је Парк.
О Југославији, признаје, није знао много пре него што је позван да режира у Београдском драмском позоришту.
„Знао сам да је земља под именом Југославија играла на светским првенствима. Када сам 2009. дошао, мислим да се звала Србија и Црна Гора, а у међувремену је имала назив и Савезна Република Југославија. Нисам ништа тада знао о Југославији, чак ни које земље су је чиниле. Знао сам само да је била социјалистичка држава“, рекао је Парк за Спутњик.
Како људи чезну за диктатуром
То незнање подстакло га је на истраживање.
„Током студија гостујући професор из Југославије одржао је предавање о Титу, све најбоље говорећи о том времену. Испричао нам је да је Тито на чело земље дошао уз помоћ војске и да је до смрти остао председник, да је имао свој дан када су се деца окупљала и са њим славила његов рођендан. Није било избора, ни демократије. Питао сам професора шта је било са Титовим политичким противницима. Није имао одговор. Пошто сам образован у западном систему, тешко ми је да разумем како људи овде чезну за нечим што је била диктатура. То ми је истовремено и фасцинантно и иритантно“, истакао је немачки редитељ.
Југославија—Србија
Објашњење за тај, како га назива, парадокс види у контрасту између Југославије осамдесетих година прошлог века и данашње Србије.
„Југославија се распала у тренутку када је све било најбоље. После тога је наступио период о коме нисам успео много да сазнам. То је као неко време амнезије и оно што сам сазнао о том периоду је на нивоу асоцијација, у парчићима, ништа конкретно. Добио сам утисак да је врхунац Југославије у потпуном контрасту са данашњом Србијом, коју многи доживљавају као сиромашну земљу, у којој ништа не функционише и којом управљају националисти. Можда је то објашњење за чежњу људи за Југославијом“, рекао је Парк.
Причу у Југославији упоредио је са својим искуством човека чији родитељи потичу из Кореје, подељене на Јужну и Северну, и који је рођен и одрастао у Немачкој, некада подељеној на Источну и Западну.
„Када бисмо уместо Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Словеније имали јужну, северну, источну и западну Југославију, много би лакше људи споља, попут мене, схватили шта се ту десило. Чим чујемо те префиксе, знамо да је то некада била целина па је дошло до поделе. На студијама ми је речено да Југославија значи земља Јужних Словена, па сам ја одлучио да своју фиктивну земљу у представи назовем Јужна Југославија — Југојугославија“, појаснио је Бон Парк.
Различите генерације на сцени, различити погледи на Југославију
Генерацијска разлика у ансамблу му је много значила.
„У представи играју Јадранка Селец и Јелена Чворовић Пауновић, које су живеле у Југославији и за које то није било место за одмор и туристичка дестинација, те су и овај пројекат доживеле много емотивније. Исидора Симијоновић и Никола Малбаша су можда рођени у тој земљи, али је нису доживели као свесна бића и о њој знају на основу прича својих родитеља, а на сцени ће бити и хор састављен од једанаесторо деце која не знају ништа о некадашњој земљи“, навео је Парк.
Немачки редитељ је разговарао и са многим другим сарадницима из позоришта и код свих је приметио исту линију приповедања о Југославији.
„Та линија иде до врхунца осамдесетих година, када је све било фантастично и онда наступа време о коме се уопште не говори и које води до садашњег тренутка“, запазио је Парк.
Београд је оно што Берлин жели
Београд му је данас лепши него пре десетак година.
„Много је чистији, аутомобили су нови, тролејбуси нису бучни као раније. Агресивно расположење није присутно у мери као пре 10 година. Свиђа ми се спонтаност која влада у граду. Стално се нешто дешава и узбудљиво је. Београд је заправо оно што би Берлин волео да други мисле о њему“, истакао је Парк.
