Велимир Крстић је, како каже, силом прилика 1999. склопио са Кфором уговор о коришћењу земљишта за симболичну надокнаду, тада њиве на самој граници општина Приштина и Грачаница. Када је Кфор отишао, покушао је да се врати на своје имање, на њему је затекао нове закупце који граде.
Битка за сваки педаљ
„Кад сам извођачима радова показао документ, рекли су ми да не важи, па сам морао да вадим други. И да водим оставински поступак, па да сву земљу која се водила и на браћу пребацим на себе. У међувремену, на мом имању је саграђена кванташка пијаца и септичка јама, комплетан отпад са пијаце у Приштини, све је то сада на мом имању. На 40 ари до сада су саградили шест објеката, све са хладњачама“, прича Крстић.
Он додаје да има све папире који потврђују да је земља његова, тужбу је поднео тек 2006. године, јер је прво морао да је подели са браћом.
„Жалио сам се на 73 адресе, Кфору и британској амбасади, они нису хтели ни да ме приме, већ ми пошаљу објашњење на шиптарском или енглеском, нисам ни разумео шта су ми написали. Не знам колико сам новца до сада потрошио, још нисам платио адвокате, да је само сваки њихов дан коштао један евро, замислите колико то до сада кошта“, каже Крстић и додаје да, иако има и здравствене проблеме због отимачине, неће одустати.
Судски поступци без епилога
Адвокат Јована Филиповић, чији је Крстић клијент, бави се својинским односима последње две године, сада има већ 80 сличних предмета — ниједан са епилогом.
Она објашњава да је, када је оформљена, Косовска агенција за приватизацију направила нове катастарске књиге, пошто су Срби када су напуштали покрајину своје понели са собом.
„Присвојили су сву имовину која се водила на пољопривредне задруге, иако је денационализацијом враћена приватним лицима, тако да се сада као власник тих парцела не води неко лице, рецимо Јована Филиповић, која има правоснажну пресуду из деведесетих година, већ се у катастру води задруга. По аутоматизму, чим се води на задругу, имовину преузима Агенција за приватизацију“, каже Филиповићева.
Она додаје да се имовина Срба на најбољим локацијама продаје за смешне паре, односно даје у закуп на 99 година. Објашњава да суд одуговлачи, зато што они који су отели туђе, немају шансе да то и задрже.
„Апсолутно нема никакве шансе да се ти спорови изгубе, зато што су сви папири ту. У питању су очигледни фалсификати, само је проблем у томе што процедура траје дуго“, каже Филиповићева.
Кад је почела катастрофа
Професор Правног факултета Универзитета у Косовској Митровици Душко Челић каже да је катастрофа почела када је уместо Унмика који је имао извршни мандат, па је део судија учествовао у имовинским предметима, дошао Еулекс. Тада је све предато локалном судству, а учешће српских судија, углавном на северу, није ни постојало до потписивања Бриселског споразума.
„Имајући у виду да је, нажалост, на Косову и Метохији све политика, и ово питање је добрим делом изван права. Другим речима, ми сведочимо овде да је албански судски систем на Косову и Метохији практично у служби не заштите имовине и права Срба, већ даљег угрожавања и узурпације. Бројни примери говоре да је на делу једна врста етничког инжењеринга путем узурпације својине“, каже Челић.
Шта ради међународна заједница
Он додаје да се највећи део предмета води јужно од Ибра, да је имовина Срба данас најугроженија на централном Косову и у Метохији. Не постоји ни међународно посматрање тих предмета, а показало се да ни систем бесплатне правне помоћи, спровођен кроз пројекте Европске уније, није делотворан, јер се одвија у таквом систему.
Челић сматра да се узурпација српске имовине не може решити у оквиру појединачних предмета.
„Неопходно је инсистирати на враћању извршног мандата, да ли је реч о Еулексу, Унмику или некој трећој варијанти, то је ствар политике, али ово искуство уназад 11 година показало је да косовско правосуђе није део решења, већ проблема. Неопходна је општа акција. То питање мора да буде високи приоритет када је реч о преговорима“, каже Челић.
Он додаје да поново мора да се изнађе међународни ефикасан механизам за заштиту својине у свим појединачним случајевима. Додаје да и Србија мора да се пробуди.
„Не сме се дозволити отимачина имовине која је масовна и систематска, а дешава се у мраку. Треба сва звона да звоне на узбуну, да се подигну на ноге све међународне организације, ЕУ, Савет Европе и Уједињене нације. Морамо да будемо упорни, јер факти су на нашој страни“, апелује Челић.
