На пример, постојао је пројекат под тајним називом „Родс фром Год“ („Божје стреле“) који је предвиђао распоређивање у свемиру тешких металних шиљака од волфрама. У случају потребе, команда оружаних снага Сједињених Америчких Држава могла је да лансира ове „стреле“ из свемирске летелице на копнене циљеве симулираног непријатеља. Борбени ефекат је требао да се постигне за рачун кинетичке енергије.
„'Стреле' које падају на Земљу хиперсоничном брзином од пет маха, стекле би толико разарајућу снагу да би и без експлозивне компоненте могле да униште циљеве попут подземних бункера“, наводи се у чланку.
Висока цена таквих „стрела“ спречила је Пентагон да спроведе овај амбициозан пројекат. Како би се испоручила муниција 1,7 пута гушћа од олова, биле су потребне нове и супертешке ракете.
Америчка војска успела је делимично да спроведе ту идеју током сукоба у Вијетнаму. Тамо су користили прецизне челичне бомбе од два инча без бојевих глава. Бомбе, бачене из хеликоптера, уништавале су све што им се нашло на путу.
Ови пројекти су одавно застарели. Данас се постављају потпуно други задаци пред Министарства одбране. Савремено космичко оружје је засновано на системима за електронско ратовање, који омогућавају ефектно разарање непријатељског наоружања.
Прочитајте још:
- Зашто Француска ствара „велику космичку команду“
- Други неуспех европске ракете, уништени шпански и француски сателити /фото/
