Младост Фјодора Романова
Фјодор Никитич је рођен 1553. или 1554. године. Већ у раној младости је показао интересовање за науку и никакве афинитете за монашким животом. Штавише, био је познат као човек који је имао врло модерне погледе на живот. На пример, волео је да се лепо облачи.
У својој књизи посвећеној Романовима историчар Николај Костомаров забележио је интересантан податак. Када су познати кројачи у Москви некоме шили одело и оно му добро стајало, купац би добио комплимент: „Сад сте исти Фјодор Никитич“. Име Романова се користило када је требало некоме дати комплимент за лепоту.
Поред тога, Фјодор Никитич је важио и за једног од најутицајнијих московских бојара. Он је постао губернатор Пскова 1593. године, а касније је добио чин војводе и постао један од лидера царске Думе.
Сучељавање Романова и Годунова
Ипак, није све ишло глатко у животу Фјодора Никитича. Он је био главни ривал Борису Годунову у борби за престо. То је уједно био разлог његовог изгнанства, након доласка Годунова на власт.
Романов је принудно постао патријарх Филарет, а његова супруга Ксенија – монахиња Марта. Упркос чињеници да у почетку Романов није планирао да свој живот посвети цркви, преузео је чин са великом одговорношћу.
Одвајање од супруге и деце, дуге године изгнанства на северу у Манастиру Сијску нису га сломиле. Противници патријарха су били сигурни да ће Романов остатак свог живота провести у служби Богу и молитвама, не стварајући неприлике Годунову. Преварили су се.
Фјодор у почетку није осећао љубав према речима из Јеванђеља и према својој браћи монасима односио се врло дрско, као да се није одрекао наде у повратак у свет.
Повратак патријарха Филарета
Након владавине Годунова, на престо долази Лажни Димитрије I, који је имао добре односе са Романовима. Он ослобађа Филарета и његову супругу и Фјодора проглашава митрополитом ростовским.
За време владавине Лажног Димитрија II Фјодор Никитич је отпутовао у дипломатску мисију у Пољску, где је на крају провео девет година у заточеништву.
Да ли је Фјодор Романов био цар?
Ослобађање Романова се десило 1619. године, када је коначно успео да види сина, који је у међувремену постао руски цар. Запањујуће је да је ауторитет његовог оца, који је у то време још био у заробљеништву у Пољској, одиграо значајну улогу у избору Михаила Фјодоровича за владара.
Неки историчари патријарха Филарета називају „руским Ришељеом“. Након повратка, Фјодор Романов се наметнуо као енергичан државник. Једна од највећих мистерија у вези са њим био је портрет пронађен у Палати Коломенско 1863. године. На њему се патријарх појављује у царским одеждама са атрибутима државне моћи. На слици је натпис: „Цар Фјодор Никитич“.
„Патријарх Филарет Никитич: у одећи владике, са митром приказаном поред њега, на столу. Уклонивши одређени број слојева на слици, рестауратори су видели истог Романова, али не у владичанској одећи - сакосу, већ у царском кафтану. Преко кафтана била је хаљина обрубљена лисичјим крзном. Рамена Романова била су прекривена симболима краљевске моћи – круна, кугла и жезло, прекривеним истим крзном. Уместо великог крста, који се носио преко царске одеће, Филарет је носио панагију - део епископске одеће. Нарочито је интригантна била чињеница да су Романови бркови и брада били уређени као што је у свету у то време било модерно. Његова десна рука која држи жезло је још један знак царске породице. Истраживачи су открили да је натпис направљен у 17. веку. Смештен је у музеј, заједно са портретима царске породице“, наводи Валериј Вјаткин, кандидат историјских наука, члан Савеза писаца Русије.
Он додаје да мистерија овог портрета никада није решена. Можда је Филарет себе доживљавао као владара, чак и док је његов син владао. Према мишљењу Вјаткина, ова слика се односи на ранији период, на период ривалства са Годуновом.
Овај портрет могао би да одражава наде Фјодора Романова да постане прави цар Русије. Званично он то није постао, иако је остварио многе своје снове.
Патријарх Филарет је умро 1633. године. Живот му је био пун искушења, успона и падова. Фјодор Романов је успео да спроведе реформе које су значајно промениле црквену структуру. Патријарсима је дао велика права, али је такође повећао одговорност свештенства.
Поседовао је редак дар - способност да државне активности обавља паралелно са обавезама у православној цркви.
.jpg){kind=link}