Ево како, на пример, руска служба британског „Би-би-сија“ представља ову вест: „У Русији предложили блокирање друштвених мрежа које ограничавају државне медије. Да ли ће Јутјуб и Твитер бити забрањени?“. Односно, било који читалац овог наслова треба да разуме следеће: због неких проблема некаквих руских медија, мени, обичном кориснику, може бити забрањен приступ Јутјубу, што значи да ћу изгубити листу својих омиљених песама или прилику да гледам познате емисије.
Најдаље је отишао немачки (опет државни) ресурс „Дојче Веле“: испоставило се да је предлог резултат „двонедељне тираде против Јутјуба“, а проузрокован је чињеницом да „Кремљ тражи од Јутјуба гаранцију за своје медије“. Идеја која стоји иза таквих наслова је више него јасна и очигледна — изазвати незадовољство руског читаоца. „Једина“ омашка оваквих наслова је у томе што су фејк.
Не цензуришу Руси, већ покушавају да спрече цензуру
Као прво, предлог закона који се разматра у Државној думи уопште се не односи на забрану или блокирање страних мрежа, већ управо супротно — на намеру да се оконча њихова цензура када је реч о руским корисницима. Као друго, реч је о заштити не само и не толико државних медија у Русији, већ пре свега, о заштити права на слободу говора било ког руског грађанина.
Један од аутора пројекта, сенатор Алексеј Пушков, отворено о овоме каже: „Смисао и сврха новог закона није блокирање страних интернет ресурса, већ заштита руских медија од цензуре и дискриминације од стране страних мрежних компанија. То је главно у предлогу закона. Блокирање није циљ, већ крајња мера“.
Али западни „гласови“, расправљајући о закону у својим чланцима, упорно изостављају ово објашњење, позивајући се на мишљење неких стручњака који су у најбољим пропагандним традицијама апсолутно једногласни у закључцима. Они кажу: „Цензура је када држава ограничава слободу говора, а приватне платформе се, по својој дефиницији, не могу бавити цензуром“.
Наравно, такво слободно тумачење појма „цензура“ одавно је застарело. Појам „самоцензура“ постоји у свим медијима (укључујући и приватне) вековима. Дуго година се користи и израз „интернет цензура“, који је потпуно невезан са државним чуварима владавине закона. Уосталом, сумњичави стручњаци треба само да баце поглед на декрет америчког председника Доналда Трампа „О превазилажењу цензуре на интернету“.
И они ће открити сасвим нови свет. Свет у којем шеф најмоћније државе покушава да се заштити од цензуре којој је лично изложен на приватним друштвеним мрежама. Чудно је да наши западњаци сада не узимају тај Запад као пример у овом питању. Ако чак амерички председник уводи такву законодавну иницијативу, зашто онда то не би могли да раде и руски посланици?
Трампов пример
Ако неко има много тога да каже, онда је то Трамп, а вероватно ће и рећи више пута о потпуно незамисливим ограничењима друштвених мрежа, којима је био подвргнут само последњих неколико недеља. На његовим објавама долази до апсолутно невероватних ознака.
На пример, Трампове изјаве о преварама на изборима, Твитер је у почетку пратио са коментарима да „званични извори имају другачији поглед на ове изборе“. Многи су одмах почели да се питају када је амерички председник престао да буде „званични извор“? Тада је Твитер променио ознаке и почео да пише о „многим изворима“. Као да је мало извора који потврђују Трампове сумње.
Или на пример ознака „овај навод о изборној крађи је споран“ на ретвиту америчког председника објаве „Фокс њуза“, у којој су наведени конкретни забележени случајеви давно умрлих бирача који су учествовали у гласању. Кад би бар неко на Твитеру објаснио шта им се у овим доказаним чињеницама чини спорним.
Али за њих је то урадио колумниста „Њујорк тајмса“ Кевин Рус (нико на друштвеним мрежама нема више спорних чланака од овог предводника анти-траповске пропаганде), који је објаснио да чињенице које је назвао „дезинформацијама“ у ствари могу бити тачне, што их не спречава да буду „део кампање дезинформација“. И вероватно би их требало цензурисати, чиме се друштвене платформе активно баве.
Изгледа да сваки активни руски корисник друштвених мрежа може да наведе много примера ограничења којима је лично био подвргнут. А понекад из потпуно необјашњивих или измишљених разлога. Таквих случајева има безброј. По правилу је немогуће истерати правду са самим мрежама. А покушаји да се нађе на руским судовима се обично завршавају у фази подношења пријаве.
На пример, недавно се са овим сусрео шеф Комисије Јавне коморе Русије за развој информационог друштва, медија и масовних комуникација Александар Маљкевич. Већ годину дана безуспешно тражи укидање потпуно необјашњивог блокирања његовог налога на Твитеру.
На крају, користећи сличан преседан који је разматран овог лета у Врховном суду Русије, Маљкевич је поднео тужбу Лефортовском суду у Москви, захтевајући да компанија Твитер престане да крши његова права. Али његов захтев је одбијен због „ненадлежности руског суда“.
Ако јавни људи са таквим статусом не могу да бране своју слободу говора на руском суду, шта онда рећи о обичним корисницима! Заправо, због тога се и доноси предлог закона о борби против цензуре друштвених мрежа и других платформи на интернету, и тада ће руски судови имати основу за разматрање оваквих случајева.
Одавно је требало донети овакав закон, а сада је крајње време. Његова сврха није да руском кориснику блокира приступ његовој омиљеној листи песама на Јутјубу, већ да га заштити од таквог блокирања од стране самог Јутјуба. Односно, не ради се само о обезбеђивању слободе руских медија, већ и о „праву грађана Руске Федерација да слободно траже, примају, преносе, производе и шире информације на било који законит начин“.
Руски судови нису надлежни
Пракса је показала да жалбе руским правосудним властима и Роспотребнадзору у ретким случајевима могу довести до обнављања приступа нашим информационим ресурсима. Тако је било са филмом „Беслан“, тако је било и са филмом поводом авионске несреће Малејша ерлајнс лет 17, који је сајт Украина.ру поставила на Јутјуб. Али у овим случајевима, интернет ресурси су се повукли пре због јавног одјека, а не због законских захтева.
Иначе, случај Малејша ерлајнс је 17 година једна од јасних потврда постојања двоструких стандарда у западним медијима и на друштвеним мрежама. Обратите пажњу на недавна „открића“ холандско-руске групе новинара која већ неколико година спроводи своју алтернативну истрагу ове трагедије, која се не уклапа у званичну верзију догађаја.
Злогласна група Белингкет заједно са руским колегама из Инсајдера објавила је „истрагу“ у којој су материјали (није на нама да судимо да ли су оригинални) о наводном хаковању електронске преписке и мобилних оператора управо на територији Русије, што је само по себи већ кршење закона. Аутори тврде да је извор података „руска хактивистичка група“.
И обратите пажњу: ниједна друштвена мрежа није блокирала налог Белингкет, није ове информације означила као сумњиве које морају проћи верификацију, а свакако не као лажне. А сетите се како су пре неколико недеља те исте мреже објашњавале разлог блокирања чланка „Њујорк поста“ о подацима лаптопа Хантера Баједена: ми забрањујемо објављивање материјала добијених хаковањем. Лични подаци Бајдена се не смеју објављивати, а подаци руских грађана наравно - да, без обзира на начин добијања истих. Наравно, ово би такође требало да постане предмет законодавне регулативе у Русији.
Или пронађите бар једну ознаку „фејк“ или „сумњива информација“ на Јутјубу или друштвеним мрежама о недавној лажи Дмитрија Гордона, украјинског „агента СБУ“ (тако је он сам изјавио) , о томе да је градоначелник Јалте Иван Имгрунт наводно преминуо након примања руске вакцине против вируса корона.
Гордон је навео једноставан „извор“ ових информација: „на свим друштвеним мрежама“ тако причају. Али ниједна од ових друштвених мрежа не оспорава и не бори се против отворених лажи, што је такође још једна потврда пристрасне селективности њихове цензорске политике. А таквих примера има много.
Не треба живети у заблуди: ово је свесна политика усмерена против свих. Антируске дезинформације и чишћење информационог простора од истине која не одговара Западу, представљају озбиљну претњу безбедности и правима руских грађана.
Потценити ову претњу би било кривично дело. Потребно је борити се против ње заједничким снагама и на свим нивоима, што наравно подразумева и законодавни ниво.
Прочитајте још:
