Овако о свом дугогодишњем уметничком уверењу говори Михаило Миша Кравцев, сликар чија је изложба „Кравцев у плавом“ недавно отворена у „Гварнеријусу“. Његову уметност препознали су одавно домаћи и светски критичари, који су јединствени у ставу да је реч о једном од најособенијих стваралаца који остаје доследан себи.
Кравцев за Спутњик открива да је главни састојак те особености његова потреба да слика чисту емоцију. На питање какве емоције овога пута треба да побуди плава боја, каже:
„Плава је боја даљине, боја неба које је и дању и ноћу плаво. У тој се боји крију облици на какве нисмо навикли у току дана. На тој плавој могу лако да избацим ове моје, како кажу, једнопотезне силуете, могу да ’скидам‘ много тога што је скривено нашем оку. Боја је један од елемената којим се постиже чаролија или тајна слике, али она има тачно значење у природи. Не можете јести плаву храну, не можете се купати у црвеној води. Боја, као и нота, има своје тачно место и носи јасну поруку.“
Кравцев у плавом
Волите плаву боју, али немате плаву фазу?
— Немам плаву фазу, заправо немам фазе, ја сам сликар особеног стила. Својевремено су о мени написали да сам један бандоглави, веома особени сликар који слика само својим, јединственим стилом и који ће остати доследан том стилу без обзира да ли ће у сликарству успети или не. То што су рекли је тачно: остао сам доследан.
И никада нисте пристали да Вас сврставају у неке стилове, правце?
— Као што ни ја нећу никога да учим и подучавам слици. Сматрам да кад људи виде слику, кад је осете — сами знају све.
Шта ће посетиоци да осете на овој изложби у „Гварнеријусу“, у каквом ће се свету наћи?
— Верујем да ће се наћи у свом свету. То је у свима нама, она танка нит између сна и реалности која нас заправо покреће, даје нам жеље, емоције, буди пажњу, све из сфере оног што би медицина грубо назвала жлездама или лучењем жлезда за расположење. Ја то сликам. Микрофон је леп, али га нећу сликати, није ме привукао, као ни фотеља или неки други предмет. Радије ћу сликати оно што се оком не види. Тек кад зажмуримо отварамо свет који је у нама, свет од кога се ми у ствари састојимо. И са којим смо једно са космосом.
Сликари научени да иду по шинама, у круг, као трамвај
Шта све сликар види тим унутрашњим оком?
— Све оно што и други кад крену у куповину, на годишњи одмор... Ја само не правим компромис са самим собом. И сматрам да нико никога не може научити да црта. Сликари су углавном научени да иду истим шинама као трамвај двојка што иде у круг и увек исто. И ако то не личи на нешто — није то. Ја нећу да копирам никога, хоћу свој стил. И када сви буду ишли за својим стилом, сликарству ће бити боље.
