За њега су крцате трибине, загрљени и опијени људи који певају и плачу, радост и трагика, конфете и заставе, ерупција и ватромет, агонија и екстаза.
Велики Дијего не припада времену кад су судије роботи и компјутери, кад голове поништавају софтвери и модерне камере, предвидљивом времену у ком не постоји људски фактор, грешка, изненађење, велобрт.
Марадона је најважнији гол најљућем противнику могао да да и „божјом“ руком, а да то нико не види, и да се та победа Аргентине против Енглеза и данас слави пошто нема тог ВАР система који ће да је поништи.
Није за Марадону доба тоталитарне политичке коректности, униформности, дисциплине, штреберске послушности, маски у животу и у спорту.
Дијего је суперхерој епохе шарма, дриблинга, мангуплука, импровизације, довитљивости, бунтовништва, креације, несташлука, епохе у којој се некад лопта не додаје него се сви противници виртуозно обиђу као чуњеви да би се дошло до победе.
Није се славни „гаучос“ уклопио у ово ново време јавног лицемерја у коме су многи представљени као углађени узори, са шминком и савршеним начином живота, испеглани и утегнути, са здравим навикама и перфектном килажом.
Марадона је припадао добу кад су и Богови као он имали душу, кад је и геније као он могао да падне у очима свих, да се искрено сроза пред идолима, искаже слабост на отвореној сцени, завапи, заплаче, открије своју порочност и пад, покаже свима на свом примеру како не ваља и шта се не сме.
Није Дијего човек за ово време кад се тачно зна која страна мора да буде „исправна”, а која „лажна”, ко говори „истину”, а ко „манипулише” ко мора да односи и политичке пехаре, а ко да се пресели у другу лигу и у историју и где се спортисти не мешају у политику.
Не, Марадона је јавно и гласно подржавао и отпаднике и револуционаре, тетовирао глобалистичке антихероје и са највећих висина славе, непрекидном субверзијом и фауловима, штитио најслабије и најугроженије.
Отишао је чаробњак Дијего Армандо Марадона, вечити сиромашни, мусави деран из Буенос Ајреса, који је дотакао звезде.
Mноги који су одрасли уз Марадону веровали су да је он непобедив, да се увек изненада враћа, и да ову данашњу вест никад неће прочитати.
Отишао је Дијего.
Пружио је Богу ону своју руку.
Прочитајте и:
