С обзиром на наше најнепосредније искуство са Бајденом и његовим сарадницима, укључујући и људе из администрације, њихов слоган „повратак Америке“ не звучи баш добро, каже наш саговорник. Међутим, додаје он, више не живимо у свету из деведесетих прошлог века и они више немају ону моћ да нас угрозе као што су је имали у време Клинтона. Ни Русија није она из 1999, већ је то сада Русија Владимира Путина, а не треба заборавити ни Кину.
Бајденови планови према Србији и Балкану
„Не би требало сувише да се потресамо или узнемиравамо. Ипак, с друге стране, ово је победа снага које су укорењене у нечему што је америчка интервенционистичка традиција, која шири схватања која су некада била хришћанска, калвинистичка и протестантска, док су данас либерална и секуларна. То су људи који се неће устезати од наставка крсташких похода какве смо могли да видимо на Југославију, Србију, Црну Гору, Авганистан, Либију, Сирију и Ирак. Демократске администрације су довеле НАТО не само на границу Русије, него и унутар бивших чланица Совјетског Савеза“, каже Ковић.
Наш саговорник сматра да је ово опасно време у коме Америка неће желети да призна да је империја на заласку, јер би морали да умире своје амбиције и да прихвате нешто ка чему сви идемо, а то је подела интересних сфера на светском нивоу и нека врста глобалне равнотеже.
Ка томе је, оцењује Ковић, вероватно кренуо Трамп, а ако Бајден то прихвати, биће мало боље и по нас и по САД, али ако настави крсташким путем који су ишли Клинтон и династија Буш, то неће бити добро.
Неприхватљиво признање независности Косова
Идеју бившег дипломате Тимотија Леса о новој заједници шест балканских држава Ковић види као пуштање пробних балона, са циљем да се види реакција како Београда, тако и осталих у региону.
„Могу да мислим како ће да реагују у Сарајеву на идеју да им Београд поново буде средиште или они у Подгорици који су сада ослабљени поразом на изборима, а да не спомињем Приштину и Тирану. Мислим да дугорочно политички циљ нашег српског народа и његових политичких, медијских и пословних елита треба да буде ослобођење српског народа. Ми смо на силу распарчани у процесу разбијања Југославије и мислим да би наш циљ требало да буде уједињење српског народа на миран начин, то је закон будућности. Ако је то дозвољено Немцима, ако на томе у албанском случају на штету свих осталих ради НАТО, онда и ми имамо право да тако нешто кажемо“, категоричан је историчар Ковић.
То што је Тимоти Лес предложио да „мењамо, односно признамо независност Косова зарад лидерске улоге на Балкану, значи да сами себи треба да претестеришемо грану на којој седимо.
„Ми седимо на грани косовског завета и то последњих шест векова, а сада треба да се одрекнемо целе своје традиције, историје, браће и сестара на КиМ, који живе 20 година у гету чекајући да их ослободимо? Да ли треба да их напустимо и да их мењамо за мултиетнички ентитет, за Еугославију и још да умањимо овде утицај Русије и Кине? Било би смешно да није жалосно“, нагласио је наш саговорник.
Британија свесна да Срби желе уједињење
Ковић додаје да је занимљиво само као сигнал што у Великој Британији узимају у обзир намеру и жељу српског народа да се једног дана поново уједини, што је добро.
„Овде у Београду многи мисле да на западу имају механизам да нас на све натерају, али они могу само онолико колико им ми то дозволимо. Треба да избегавамо конфликте, поготово са Американцима и Енглезима после ’Брегзита‘. Спољна политика треба да буде балансирана и мудра, али мора да буде самосвесна и трезвена, а подршка се мора тражити само тамо где се она може пронаћи“, каже Ковић.
То је, додаје он, та школа коју су изучили велики српски западњаци, од Доситеја Обрадовића, преко Карађорђа, до Стојана Новаковића, Јована Ристића, Милована Миловановића и Николе Пашића. Свака част западној култури, али се зна се где ми можемо да нађемо подршку и ко нас у овом тренутку једини може спасити од те претеране љубави и загрљаја запада, наглашава наш саговорник.
Ковић подсећа да нам још од средине 19. века западне земље нуде да будемо средиште, али под условом да водимо антируску политику. Иза идеје „Начертанија“ Илије Гарашанина из 1844. је стајала идеја ослонца на Енглезе и на Французе против Руса. Начелно, сматра он, континуитет политике запада и Енглеза је гурање Аустрије и Хрвата и ширење тог католичког фактора на Балкану.
„То је оквир југословенске идеје, а ми смо ту ствар пробали. Између 1918. и 2020. године су нам растурили Југославију, поцепали српски народ, бомбардовали Републику Српску и Југославију, извршили геноцид над српским народом у Крајини и на КиМ уз помоћ својих западних копнених трупа, али и из ваздуха. Не смемо све то да заборавимо и занемаримо, а да поверујемо у њихова обећања и да заменимо косовски завет и Русију за њихово тапкање по рамену“, оценио је Милош Ковић.
