Тако да нема места чуђењу што нарочито задовољство Бајденовим избором исказује прва дама овакве америчке спољне и безбедносне политике, чији се резултат мери милионима уништених живота широм света и милијардама долара профита за амерички војно-индустријски комплекс.
„Долазећа администрација није могла да изабере боље кадрове“, поручила је Хилари Клинтон.
Либерални интервенционисти
Али нису задовољни само либерални интервенционисти, већ и њихови неоконзервативни близанци, у чије име колумниста „Вашингтон поста“ Макс Бут с олакшањем указује да на функције поново долазе „веома компетентне особе с деценијама одговарајућег искуства“, и предвиђа да ће „екстремизам и неспособност Трампове администрације бити замењени професионализмом и доследношћу“ Ентонија Блинкена као будућег државног секретара, Џејка Саливена као саветника за националну безбедност и, вероватно, као прве жене икада на челу Пентагона, Мишел Флорној.
У чијем могућем избору чак ни либерални „Гардијан“ не види победу феминизма, већ америчког војно-индустријског комплекса. Јер, подсећа овај лист, Флорној је „нашироко сматрана за једног од највећих јастребова међу саветницима Барака Обаме, и била је један од главних архитеката ескалације рата у Авганистану“. Позивала је и на повећање буџета за одбрану, Обами је приговарала што није довољно користио војну силу, нарочито у Сирији, а налази се и у борду директора компаније „Буз Ален Хамилтон“.
Либералног интервенционисту Ентонија Блинкена пак понајбоље је описао он сам, кроз програмски текст који је почетком прошле године у „Вашингтон посту“ написао са озлоглашеним Робертом Кејганом, једним од оснивача неоконзервативног Пројекта за ново америчко столеће из кога су и проистекли ратови у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији.
Трампова политика „'Америка на првом месту' погоршава стање у свету“, устврдили су њих двојица, и предложили „бољи приступ“. Који, кроз комбинацију „активне дипломатије и војног застрашивања“, у суштини предлаже повратак на политику какву су већ водили Барак Обама и његови претходници. С том разликом што и Блинкен и Кејган, баш као и Мишел Флорној, сматрају да је Америка у Сирији у војном смислу учинила премало...
Надзорници опадања Америке
Или је пак прекасно за овакав повратак на стару политику? Те ће се Бајденови кандидати с „јаким резимеима“, буду ли заиста ступили на дужност, показати само као „пристојни надзорници опадања Америке“, као што им предвиђа републикански сенатор Марко Рубио.
Какве су намере, а какве могућности, Бајденових тимова за спољну политику и безбедност? Шта од њих могу да очекују остале велике силе? И шта чека нас на Западном Балкану?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и дипломата Зоран Миливојевић.
Бајденова кадровска решења не представљају никакво изненађење, напомиње Обрад Кесић:
„Реч је о особама које долазе из политичког естаблишмента, то су глобалисти који су подржали сваку америчку војну интервенцију у последњих двадесетак година. Они стоје на становишту да Америка мора да предводи свет и да му намеће своје лидерство, и то на агресиван начин, јер јој је то дато од Бога.“
Ипак, скреће пажњу наш саговорник, „реч је о људима који засигурно неће моћи да задовоље левичарски, популистички, прогресивни део Демократске партије. Из тог разлога многи очекују да ће Бајденова администрација, буде ли ступила на дужност, имати великих потешкоћа да сачува политичку коалицију коју је окупила – поготово у Представничком дому Конгреса, у коме су републиканци освојили неочекивано велики број места, а стањена већина коју демократе имају зависи управо од тих прогресивних чланова Конгреса.“
Завршетак рата против Трампа
Најављени састав Бајденовог спољнополитичког и безбедносног тима представља завршетак оног рата који је естаблишмент водио против Трампа од почетка његовог мандата, и зато позива на опрез и забринутост, сматра Зоран Миливојевић:
„Свака политика започиње управо кадровском политиком, а оваква кадровска политика забринутост изазива зато што жели да настави с политиком каква је била пре Трампа, не уважавајући глобалне промене које Америци ограничавају могућности. Отуда и агресивне изјаве, попут изјаве Ентонија Блинкена да Америка мора да се врати на светску сцену по сваку цену, употребљавајући сва средства. То показује да улазимо у период који ће у глобалним односима бити заиста неизвестан. И никога не треба да завара то што се најављује и повратак у неке мултилатералне оквире које је Трамп напустио. Јер, идеја им је да се тамо врате да би доминирали, а не да би били кооперативни на општу корист.“
Употреба војске
А посебно је опасно, додаје Обрад Кесић, што сад имамо савез либералних интервенциониста и неоконзервативаца „који су уверени да се једини начин да Америка заштити своје интересе у свету налази у њеној војној доминацији. А то може да се демонстрира само тако што ће војска бити и употребљена. И није случајно што су и једни и други у протекле четири године Трампа похвалили као државника само када је бомбардовао Сирију.“
На том трагу, у свом програмском тексту Ентони Блинкен и Роберт Кејган залажу се чак и за оружану претњу Русији и Кини:
„Како се геополитичко надметање интензивира, дипломатију морамо да допунимо војним застрашивањем. Владимири Путини и Си Ђинпинзи овог света неће бити одвраћени само речима. Признавање њихових традиционалних империјалних 'сфера интереса' само ће их охрабрити да наставе са даљим ширењем.“
Забринутост изазива, упозорава Зоран Миливојевић, „већ и то што се најављује одустајање од економских механизама притиска. Јер то захтева прелазак на политичке и војне инструменте, што заузврат повећава ризик од избијања сукоба на свим оним неуралгичним тачкама на којима потенцијал за то већ постоји, од Јужног кинеског мора до снажења НАТО-а у Европи, према Русији. Укључујући и покушај да се и читав наш регион дефинитивно увуче у евроатлантску заједницу и западну сферу интереса... У мери у којој буду расли притисак унутрашњих проблема у САД и потребе за њиховим решавањем, у истој ће мери да расте и ризик да се решење потражи преко спољних интервенција, без обазирања на међународно право и прихваћене стандарде понашања.“
Ипак, без обзира на најављену агресију према Русији и Кини, указује Обрад Кесић, „свет није ни близу онакав какав је био када су се створиле околности за успостављање униполарног момента америчке доминације. Данас се и дефинитивно гради мултиполарни поредак, у коме Кина преузима примат у глобалној економији а Русија представља кључни фактор због своје војне моћи, и то су елементи који више не могу да се промене. А са друге стране Европска унија опхрвана је сопственим проблемима и не може да се укључи у решавање међународних питања више него што већ јесте, те ће тешко моћи да учини оно што прижељкују најављени чланови Бајденовог кабинета, а то је да у стопу следи Вашингтон у његовим приоритетима као што је чинила током деведесетих година прошлог века. Тако да од њих ипак не треба превише да страхујемо.“
Тим пре што постоји и још једна околност на коју у „Вашингтон посту“ нерасположено упозорава неоконзервативни апологета америчког интервенционизма Макс Бут:
„Постоји опасна могућност да се Трамп поново кандидује, и да победи. Америка ће тешко уверити своје савезнике да се вратила заувек ако постоји реална могућност да се Трамп – или неки други неоизолациониста – врати у Овалну собу 2024...“
Прочитајте још:
