Он упозорава да прети опасност да у наредне три године неће имати ко да ради у тој привредном сектору јер недостају и друге занатлије.
Родић за Танјуг каже да вариоци недостају и у другим индустријским гранама, а да у Београду има свега неколико аргонских заваривача са лиценцом, док је електро и класичних варилаца нешто више, али да су они само кап у мору када се има у виду планирана изградња.
„Када бисмо имали 100.000 занатлија, сви би одмах нашли посао у Немачкој и другим европским земљама где су стално отворени конкурси за наше људе“, сматра Родић и каже да, рецимо, српски керамичари и подолитери у Берлину зараде и до 4.000 евра месечно ако раде и прековремено.
Као пример тог тренда наводи више од 20 заваривача Фабрике вагона Краљево који су отишли на рад у Ирску.
„Тамо, осим редовне плате добијају награду за прековремени рад, као и бесплатан стан, један оброк дневно и преквалификацију и доквалификацију о трошку послодавца“, наводи Родић и скреће пажњу на то да су ниске наднице у нашим грађевинским фирмама последица тога што држава даје послове страним компанијама које наше грађевинаре узимају као подизвођаче, те за раднике остаје мало новца.
Када је реч о финансијским мотивима за одлазак наших радника директор Института Гоша Мирко Личина напомиње да је Србија још увек земља са релативно јефтином радном снагом, те да услови код нас, пре свега тржишни, нуде релативно ниже зараде у односу на зараде које се остварују у иностранству.
„Има низ предности ако радите у својој земљи или радите у иностранству, али када говоримо о личним материјалним условима онда је ситуација таква“, додаје Личина.
Каже да Гоша помаже својим обученим кадровима да се запосле у домаћим фирмама и да су веома успешни у томе, те да велики број њих заиста ради у домаћим компанијама, али он сматра да је ипак потребно много интензивније обучавање зарад задовољавање потреба тржишта.
„Мислим да се услови и код нас поправљају за занимање заваривач. Није исто радити у иностранству и у Србији без обзира какве су услови у иностранство. Ако сте у својој земљи са породицом и са својим људима у окружењу није у питање само материјална страна, већ и друга страна која задржава људе овде“, објашњава Личина.
Сматра и да заваривачи са искуством и овде стичу боље услове у овој професији што је, како каже, веома значајно и драгоцену за ту струку.
С друге стране, проблем недостатка заваривача на тржишту рада у Србији види и у образовном систему који, према његовим речима није кроз редован програм едуковао тај профил раднике., али напомиње да ни фирме не желе да плаћају обуке за завариваче својим радницима јер им одлазе у иностранству и не могу да их задрже.
„Фактички они их финансирају а не могу никако да их задрже и обавежу, те их напусте након кратког времена, када стекну мало искуства и дешава се ово о чему причамо“, тврди Личина.
Када је реч о агенцијама које посредују заваривачима људи се сами личним контактима повезују и одлазе у иностранство, али каже и да ступају у контакт с фирмама. Наводи и да су многе фирме звали Гошу са упитом да ли имају нове људе, да ли су обучили нови кадар.
„Ми смо са немачком организацијом ГИЗ и Министарством омладине и спорта реализовали пројекте где смо образовали један део кадрова у протеклих неколико година, али опет је то недовољно у односу на потребе тржишта“, каже Личина.
Додаје да је повећање потребе на тржишту за већим бројем заваривача проузрокована и новим технологијама које се умногоме ослањању на технологију заваривања, преноси Б 92.
„Сигурно је да ће и у том смеру технологије напредовати и самим тим ће се појављивати још већа потражња за занимање заваривача“, каже он и додаје да поред заваривача дефицитарно занимање је и технолог за заваривање и инспектор.
