„Уста пуна земље“ међу 700 ремек-дела светске књижевности
Као представник модернистичког таласа српске прозе шездесетих и седамдесетих година којем су припадали и Данило Киш и Борислав Пекић, Бранимир Шћепановић уписао се у књижевну традицију са свега две збирке приповедака и три романа. Његов роман „Уста пуна земље“ са преко десет издања на српском језику прелази тираж од 100.000 примерака. Преведен је на све значајне светске језике и објављен је чак у 27 иностраних издања.
„Био је занимљив приповедач, с тим што је роман ’Уста пуна земље‘ без икакве сумње његово најзначајније дело које је постигло светску рецепцију, нарочито у Француској, где је уврштено у едицију ’700 ремек-дела светске књижевности‘“, каже за Спутњик Михајло Пантић, професор на Катедри за српску књижевност Филолошког факултета у Београду.
Рецепција Шћепановићевог дела после полемике са Кишом
Рецепцију његовог дела преокренула је полемика са Данилом Кишом крајем седамдесетих година поводом Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича“, у којој је Шћепановић заузео страну Кишових противника.
„Пре полемике са Кишом, Шћепановић је био спомињан као значајно младо име српске новелистике. Међутим, сугестивност Кишовог текста ’Дупли гулаш Бранимира Шћепановића‘ у којем је Киш анализирао Шћепановићеву приповетку ’Смрт господина Голуже‘, успорила је Шћепановићеву рецепцију, а он се после романа ’Искупљење‘ повукао из књижевног живота“, подсећа професор Пантић.
Ипак, нова издања Шћепановићевих изабраних дела, као и интересовање академске заједнице за његово стваралаштво говоре о томе да ће овај аутор остати упамћен пре свега по дару који је исказао у чувеном роману.
„Кад сам правио ’Антологију српске приповетке‘ која је обухватила писце од Јована Стерије Поповића до Давида Албахарија, пажљиво сам прочитао његове новеле. Нисам нашао причу за коју бих могао да кажем да је антологијски вредна. Многи га спомињу у поговорима и предговорима, али ретко ко уврсти његову причу у антологију. Што значи да је био писац модернистичког стандарда“, сматра Михајло Пантић и додаје да је књига „Уста пуна земље“ несумњиво његово најзначајније дело, потврђено и страном рецепцијом, бројем превода, бројним издањима и одјеком у књижевној критици.
Екранизација новеле „Смрт господина Голуже“
Попут својих савременика Борислава Пекића и Мирка Ковача и Бранимир Шћепановић бавио се сценаристиком. По његовим сценаријима снимљено је чак шест дугометражних филмова, од којих су му два донела Златну арену у Пули за најбољи сценарио.
Према новели „Смрт господина Голуже“ снимљен је и филм у режији Живка Николића са Љубишом Самарџићем у главној улози.
„По старом правилу, од врхунске књижевности нема врхунског филма и обратно, просечни романи често су одлична подлога за савршене филмове. Изгледа да је логика била таква — да је филм био бољи од сценаристичког предлошка, јер је филм успео да извуче оно што је филмично, а оно што је литерарно остало је ту где треба да остане“, закључује Пантић.
Приповетке Бранислава Шћепановића штампане су на француском, грчком, мађарском, словеначком и бугарском и увршћене су у осамнаест антологија код нас и у иностранству. Приповетка „Смрт господина Голуже“ нашла се у избору светске приче Чарлса Ангофа из 1969. године у Америци и у антологији „Модерне европске приповетке“ објављене у Данској 1977. године.
Бранимир Шћепановић награђен је Првом наградом за приповетку на Београдском фестивалу младих писаца Југославије 1956. године, Првом наградом за приповетку на конкурсу Књижевних новина 1964. године и Октобарском наградом града Београда за роман „Уста пуна земље“ 1974. године.
