Иако под притиском геополитичких прилика, у Црној Гори постоји консензус међу људима који су победили режим Мила Ђукановића да се ствари морају мењати и на њима је огромна одговорност, каже Ковић за Спутњик.
Он додаје да ипак имамо слободу и одговорност да можда то наслеђе и упропастимо, а оно се односи и на Србију и на Црну Гору.
„Имам утисак да на српској страни, која је врло критички настројена према мандатару Здравку Кривокапићу и његовим сарадницима, ипак постоји свест о томе да се та Влада мора подржати, што им је поручио и владика Јоаникије. А колико ће та Влада трајати? Иако је сви доживљавају као неку привремену, важно је да она изгура свој мандат до пописа и избора који морају бити слободни. Када Црна Гора буде добила први пут у својој историји, након оних у време краља Николе, слободне изборе, онда ћемо моћи да кажемо да је демократска“, рекао је Ковић.
Запад би да завади световну и црквену Црну Гору
Са друге стране, наш саговорник додаје да актуелни председник Црне Горе Мило Ђукановић тренутно седи и чека — одговара му да на чело САД дође Џозеф Бајден, као и сукоби у црногорском победничком крилу.
Ипак, Ковић наглашава да садашња власт у одласку није готова и да је због тога огромна одговорност на људима око Кривокапића, у Демократском фронту, али и на СПЦ у Црној Гори.
„Сви треба да буду свесни да постоји и ’друга фамилија‘ коју чине људи који покушавају да одрже континуитет са бившим режимом и разумљиво је да стране амбасаде морају за нешто да се питају. Западне амбасаде имају начин да поремете ствари у Црној Гори, али, са друге стране, не треба им давати сувише. Дакле, мора се у неком тренутку повући црта и не треба амбасадама САД и Велике Британије дати оно што се не мора и не може“, нагласио је он.
Оптужбе да црква одређује министре у новој Влади Црне Горе, Ковић види као покушај да се завади световна и црквена струја. Наглашава да на то не би требало да се наседне, јер је то игра припадника „друге фамилије“ и западних амбасада.
„Није реч само о Црној Гори, са литијама је почео један шири процес ослобођења српског народа. Црна Гора је мала, али симболички огромна и нова власт би морала да схвати да од њих много тога зависи, не само судбина Црне Горе, него и наша судбина овде у Београду, судбина Бањалуке, Пала, Срба у Македонији и на Косову и Метохији. Мислим да тамо људи без обзира да ли се налазили на политичкој или црквеној страни, имају високу историјску свест и да ће изгурати све ово до краја“, уверен је Ковић.
Многи би се радовали сукобу цркве и државе
Наш саговорник подсећа да су митрополит Амфилохије и патријарх Иринеј представљали две странице Српске православне цркве. Једна је била борбена, устаничка коју је представљао митрополит Амфилохије, који је цео живот провео у борби са државом — од Титове комунистичке „брозоморе“, како ју је звао, до Милове, а у међувремену се сукобљавао и са Слободаном Милошевићем и са Александром Вучићем.
„То је његов живот, то је та самосвесна СПЦ која не жели да се подреди држави. Она је у својој историји дугој 800 година дуже живела у туђим државама него у својим. С друге стране, патријарх Иринеј припада традицији која тражи са државом заједнички језик и приступа очински. Ми имамо много непријатеља који би се порадовали отвореном сукобу између цркве, патријарха и рецимо председника републике. То је патријарх врло добро знао и зато није желео да им дâ ту врсту сатисфакције која би била опасна“, објаснио је професор Ковић.
Њих двојица су се, додаје он, састајали на Косову и Метохији, а са тим нема игре, јер је реч о светињама и косовском завету који је осовина целе српске историје — жртвовати себе за ближње.
Ова два духовника СПЦ су представљала снажне карике у бескрајном ланцу, али црква наставља да живи и после њих. Ковић наглашава да ми имамо огромне снаге у СПЦ и верни народ који је главна снага наше цркве. Упркос свим сукобима и притисцима, довољно је само погледати колики углед ужива наша Српска православна црква и то се неће променити, уверен је наш саговорник.
