О свом раду као медицинска сестра у болници током ратних година, о обнављању Музеја лепих уметности „А. С. Пушкин“, о благу Галерије старих мајстора у Дрездену и изложби поклона Јосифу Стаљину, Антонова је говорила за „РИА Новости“.
Ирина Александровна, да ли се сећате првог дана рата?
— Тада сам тек завршила прву годину Института за филозофију, књижевност и историју и сви ми студенти смо били добро расположени јер смо положили све испите, а сутрадан ћемо сазнати да је почео рат. Отприлике пола године наш институт и универзитет са којим је спојен нису радили. А онда се у јануару отворио Московски државни универзитет (МГУ), учили смо и истовремено радили, сви на разне стране, а ја сам радила у болници јер сам претходно завршила кратке курсеве за медицинске сестре. И током читавог рата учила сам и радила у болници, чак у две, прво у Красној Пресни од пролећа 1942. године, а затим на Бауманској.
Да ли је било застрашујуће за Вас као младу девојку, историчара уметности, да свакодневно гледате патњу, бол и смрт?
— Тада није било застрашујуће. Када је већ прошло много година, помислила сам како је било страшно, али у то време није ми тако изгледало. Имали смо предавања у хладним учионицама, у ваљенкама и капутима смо седели и слушали. Понекад су нас професори звали код себе кући, тамо је било топлије и веселије уз шољу чаја. У болници на Красној Пресни смо углавном радили ноћу, а дању смо имали предавања. Радила сам као медицинска сестра на операцијама. Довозили су рањенике, врло младе пилоте, практично моје вршњаке, које су у најкраћем могућем року учили да лете. Често је било потребно оперисати, ако не ноћу, онда рано ујутру. Били су то веома напети месеци рада. Недавно сам била у тој болници, налазила се у школи на Красној Пресни, а сада је тамо опет школа. Дошла сам до ових зидова. Ушла сам у учионице где су биле операционе сале, сетила сам се свега… И то ме је јако узнемирило…
Дошли сте у Државни музеј лепих уметности „А. С. Пушкин“ месец дана пре Победе, одмах након факултета. Да ли је музеј био тешко оштећен, како Вам је изгледао?
— Музеј је био у врло лошем стању, кров је био јако оштећен, на крову имамо три стаклена прозора, сви су били сломљени. Вајар Сергеј Меркуров, преко неких својих веза, пронашао је дефицитарно стакло и ситним комадићима успео некако да закрпи кров. Али свеједно, са свих страна је протицало, све је било ужасно. Када сам постала директорка 1962. године, први задатак је био обнављање крова. Сви експонати током рата, изузев гипсаних примерака, евакуисани су у Новосибирск. Чували су се у згради дивног оперског позоришта и враћени су у музеј крајем 1944—почетком 1945. године.
Године 1945, као део совјетске групе, требало је да одете у Немачку ради пописа ремек-дела галерије у Дрездену које су пронашли руски војници, али путовања није било. Да ли знате зашто?
— Позвао ме је заменик за науку, професор Борис Робертович Випер, врло паметан, живахан човек, диван саговорник. Са њим је увек било занимљиво. Рекао је да сам укључена у групу уметника — неколико људи, до краја 1945. године морала сам да одем у Немачку да средим оно што је остало од колекције Дрезденске галерије, која је била сакривена у склоништима. Випер ми је рекао: „Ићи ћете са људима који немају појма шта се тамо налази“. Била сам одушевљена, невероватно добро расположена, али након неког времена ме је позвао и рекао да су одлучили да ме не шаљу. Ја сам наравно била јако тужна због тога…
Али сте у Државном музеју лепих уметности „А. С. Пушкин“ примили колекцију из Дрезденске галерије, која је донета 1945. године у СССР?
— Да, крајем јула аутомобили су почели да пристижу у галерију, све то благо је стајало испред музеја у аутомобилима, а ми кустоси смо јурили међу стварима, правећи спискове дела. Само из Дрезденске галерије је било приближно 760 радова. У почетку нисмо ништа знали, доносили смо кутије у салу, отварали, а тамо се налазила „Сикстинска мадона“ Рафаела. Било је то велико узбуђење. Десет година касније, у мају 1955. године, отворена је изложба са колекцијама Дрезденске галерије, у којој није била само „Сикстинска мадона“, него и „Уснула Венера“ Ђорђонеа, „Портрет дечака“ Пинтурикија, „Девојка чита писмо уз прозор“ Јоханеса Вермера, „Света Инеса“ Хосе де Рибера…
Наши сарадници и рестауратори су се бавили рестаурацијом ремек-дела светске уметности која је настрадала у рату. Изузетни руски сликар и рестауратор Павел Корин, заједно са супругом Прасковјом, дуги низ година био је шеф рестаураторског одељења у у Државном музеју лепих уметности „А. С. Пушкин“. Све слике су прошле кроз његове руке, спасио је многе, 30 одсто је било у страшном стању јер су их Немци скривали у влажним складиштима. Корин је одлично познавао слике старих мајстора.
Вратили смо све што је било на изложби 1955. године у Дрезденску галерију, чак и оно што није било пописано у Државном музеју лепих уметности „А. С. Пушкин“. Да ли мислите да је ово поштено?
— Када изложба још није била отворена, случајно сам у улици Сретенка у једној антикварници видела слику и схватила да је то дело немачког уметника из Ренесансе Луке Кранаха „Кнез са свадбеним венцем“. Замолила сам да ми је покажу и одмах сам обавестила директора музеја да сам пронашла Кранахову слику и да је треба узети. Узели смо је и платили тада за њу хиљаду рубаља. И она је враћена у Дрезденску галерију. Када сам била у Немачкој, у галерији, испричала сам немачком колеги како сам је пронашла. Ми смо заиста вратили Немцима читаву Дрезденску галерију после изложбе у Москви. Мало ко је то радио. На крају крајева, од чега се састоји колекција Лувра и колекције свих највећих музеја на свету? Од онога што је заробљено као резултат војних операција, од онога што је неко купио, иначе би све галерије на свету имале само слике уметника своје земље.
Када је све враћено, многима се чинило да је то неправедно, да Немци некако треба да плате за тај ужас. У неком периоду сам и ја то мислила, а онда, посетивши Дрезден након враћања слика, схватила сам да ова галерија и јесте сам Дрезден, то је смисао овог града, без ње он не постоји.
Урадили смо оно што нико није, али још увек постоје приче да морамо вратити Немачкој сва уметничка дела која су „украдена“ у рату…
То је ствар њиховог моралног стања. Свако може да прича шта жели. Оно што је код нас уништено је неупоредиво. То је више од 400 руских музеја, пуно уметничког материјала. И сви треба само да нам се захвале, да се спусте на колена и моле за то што су благо светске уметности сачували наши рестауратори.
Шта је било изложено у Државном музеју лепих уметности „А. С. Пушкин“ после рата до 1955. године?
— Од краја 1949. до 1953. године у већини музејских сала била је представљена изложба поклона Стаљину све до смрти вође народа. Затим се 1949. године Музеј револуције преселио у Пушкински музеј. Његова директорка је била Толстихина, одлучна жена која нас је једним потезом уклонила са посла, многи људи су отпуштени, али мене су оставили, ја сам тада била кустос. Такође смо уклоњени са изложбе поклона Стаљину, нисмо одржавали екскурзије поводом ње. Али ми смо имали пуно свог посла у вези са рестаурацијом и заштитом музеја. После Стаљинове смрти у марту 1953. године, изложба је затворена, а у децембру је отворена стална поставка музеја. Проблем са кровом још увек није био решен, сви смо дежурали два пута недељно заједно са полицијом ноћу, обилазећи зграду, свуда је текло. Када сам већ ја била директорка, звали су ме ноћу: „Капље по овој слици“. Села бих у ауто и дошла, јер без мене нису могли да скидају слику са зида. Тек 1974. године читав кров је коначно изграђен како треба.
Постојала је цела прича о томе како сам ишла код министарке културе СССР-а Фурцове, коју сам јако ценила, али она овде није баш све разумела. Написала сам писмо Косигину. И оно што ме је изненадило је да сам већ следећег дана добила одговор. Писмо је било прослеђено Фурцовој и мени. И почели су енергични радови.
Како сте обележили Дан победе 1945. године и како планирате да га обележите ове?
— Године 1945. у музеју смо чули да је рат завршен, било нас је мало и сви смо изашли на колонаду. Затим смо сви отишли до центра и прво до америчке амбасаде, јер су они били савезници и амбасада се налазила близу нас, где је сада смештен хотел „Метропол“. Американци су стајали на балкону и махали нам, и ми смо њима. Затим смо отишли на Црвени трг, већина људи је плакала, било је много војника, официра и Московљана, непознати људи су се бацали у загрљај једни другима. Остали смо мало тамо и отишли до француске амбасаде, такође наших савезника и тако смо до касно у ноћ лутали по Москви. Био је то изванредан дан. Сада није остао нико од мојих вршњака, колега из музеја. То је тужно, али ја имам много година. Ако се сва ова ужасна ситуација са карантином заврши, бићу у музеју као и увек и прославићу Дан победе са нашим особљем.
Прочитајте и:
