Уметност – језик који се разуме без препрека
Северни поларни круг, Москва, Хановер, Минхен, Јереван, Париз, Рига, Лондон, Берген, Осло, Кијев, Гетеборг, Стокхолм, Санкт Петерсбург, Варшава, Вроцлав, Беч, Салцбург, Торонто, Монтреал, Будимпешта, Атина, Крф, Хавана, Монголија, само су неке од дестинација које је обишла Вјера Мујовић, сама са својом хероином Соњечком, тумачећи је на руском и српском, или са својим колегама Радом Ђуричин и Радетом Радивојевићем, говорећи Андрића и друге великане српске књижевности.
Највише је боравила у земљама бившег Совјетског Савеза, посебно у Руској Федерацији, али и у франкофоном свету.
„Никада нисам имала непријатно искуство на догађајима у иностранству, чак ни са посленицима културе из земаља са којима имамо лоше политичке односе. И са тим колегама сам се дивно дружила и сарађивала и увидела да су култура и уметност мостови, да они говоре језиком који се боље разуме и пред којима нема препрека и проблема. Зато сам уписала докторске студије и почела да се бавим научним радом из потребе да своја искуства, научно утемељено, систематизујем, посложим и дођем до препорука првенствено за себе, али за своје колеге и своју домовину“, објшањава Вјера Мујовић за Спутњик како је настала монографија „Културна дипломатија у служби Србије“ у издању Института за политичке студије, проистекла из њене докторске дисертације „Културна дипломатија као чинилац промене имиџа Србије“.
Себе критикујемо непродуктивно
Разговарала је са уметницима који често гостују или који живе и раде у иностранству, са српским дипломатама у другим државама и страним дипломатама у Србији, анализирала програме у области културе које је наша земља организовала у протеклих 15 година у свету.
„Највише ме је узнемиривала чињеница колико сами себе критикујемо, а непродуктивно. Ја сам сигурна да је довољно да постоји само један велики човек да прослави своју земљу, а ми имамо много таквих људи. Званична дипломатија се само успут бави културом и зато треба да се ослонимо на уметнике и на нашу академску дијаспору који су најбоље огледало Србије“, истиче Мујовић.
Сматра да све зависи од људи, а не од новца, те да културни дипломата треба да буде радознао, да ради на себи, да говори језике, да буде вредан.
„Људи који се баве званичном дипломатијом, а које занима култура, они изгарају у томе, сналазе се, налазе спонзоре, наше људе који могу да помогну. Неки су једноставно инертни, не занима их, немају снаге и воље, и онда се ваде на недостатак средстава. Мислим да човек треба да се понаша као у својој кући. Међутим, неке људе не занима да њихова кућа буде пријатна и топла, да је фрижидер пун и да све буде фантастично када дођу гости. Некима је лакше да вас поведу у ресторан, неки ни то, а ја мислим да треба показати најлепше лице Србије“, наглашава Мујовић.
Од Мире Траиловић до Новака Ђоковића
Она подсећа да је педесетих година прошлог века у Југославији постојала свест о значају културе и уметности у дипломатији, о важности креирања што боље слике земље.
„Наш први лекторат основан је 1948. године у Лиону, само три године након рата, а данас смо изгубили много лектората или су их преузели Хрвати. Лекторати су део образовног система и важан чинилац ширења културе“, скреће пажњу глумица.
Значајну дипломатску мисију некада су имали, према њеном мишљењу, Фест, Бемус, Битеф.
„На те фестивале су долазиле највеће филмске и музичке звезде и најзначајније позоришне трупе. Мене су готово на свим позоришним фестивалима питали за Битеф и за Миру Траиловић. Она је била истински културни амбасадор. Данас су то Емир Кустирица и Новак Ђоковић. Ђоковић је као витез који у најгорим ситуацијам показује својим понашањем, реаговањем или нереаговањем највишу вертикалу сваког људског бића, а ми имамо срећу да је он Србин. Какву славу проноси Кустурица? Када сам била на Куби, сви су ме питали за Кустурицу и Ђоковића. Исто и у Русији. У Француској ме питају и за Немању Радуловића који је звезда и у Јапану. У оперском свету то је недавно, прерано отишла композиторка Исидора Жебељан. То су људи који су имали или имају важну мисију“, истиче Вјера Мујовић.
На пут са књигом Иве Андрића и музиком Павла Аксентијевића
На путовања је најчешће носила, са циљем да поклони странцима, књигу Моме Капора „Водич кроз српски менталитет“ на енглеском, ЦД-ове са музиком Светислава Божића и Павла Аксентијевића и Андрићев роман „На Дрини ћуприја“ кад би јој се посрећило да нађе превод на језик који јој је у том тренутку потребан, као и сувенире са Мећавника.
„Роман Иве Андрића мора да се чита на матерњем језику. Поклањала сам и Андрићеве 'Знакове поред пута' пошто су преведени на енглески, али тога нема много. Орхан Памук је постао планетарно познат писац зато што је Турска улагала у превођење његових дела на различите језике. То је такође културна дипломатија и оно на чему треба више радити“, истиче Вјера Мујовић.
Ходати Петроградом Достојевског или римским Виминацијумом
Као добре примере промоције културе и уметности Мујовић наводи изложбу „Србија - земља фресака“ која је пре 20 година гостовала широм Европе и у Италији изазвала бум, затим поставку „Иво Андрић, писац и/или дипломата“ која је обишла 45 земаља, али и паное на аеродрому.
„Аеродромом прође више од пет милиона људи и ако они сазнају нешто о Андрићу или о нашем Народном музеју, то је врло важно. Погледајте и колико је господин Миомир Кораћ урадио на томе да привуче посетиоце у Виминацијум, а ми имамо много таквих занимљивих локалитета“, напомиње Мујовић и подсећа да у Москви туристи могу ићи путем романа „Мајстор и Маргарита“ Михаила Булгакова, а у Санкт Петербург посетити Петроград Фјодора Достојевског.
Највише нас воле у Русији и Грчкој
Сматра да је сваки грађанин на пословном или туристичком путовању дипломата који показује слику Србије, а као уметник из Србије она је на највеће одушевљење наишла у Русији и Грчкој.
„ Шта год да се дешавало, Србија у тим земљама има добру слику и репутацију, али сам ја имала предивна искуства и у Монголији, Грузији, Јерменији, на Северном полатном кругу, у Јужноафричкој Републици, Пољској. Увек пак осетим неку сету када обилазим регион. С једне стране сматрам да је дивно што сарађујемо, а с друге ми је то јако лицемерно. Треба поново да се повезујемо, а одвезали смо се на потпуно бесмислен начин, поготово култура која је испаштала“, каже Вјера Мујовић.
Треба да учимо од Русије, Француске, Аустрије
Позната глумица истиче да о културној дипломатији можемо много да научимо од Русије и Француске које имају највише утемељену културну политику и много улажу у међународну сарадњу, али и од мањих земаља попут Словеније, Аустрије, балтичких држава.
„Неко би рекао: Лако је Аустрији, има Моцарта и Моцарт кугле. Али и то је требало брендирати. Поље дипломатије се шири па данас имамо и дигиталну дипломатију, гастро, чак и модну дипломатију. Ми рецимо имамо фестивале попут Егзита и Гуче на које долази много младих. Они јесу популистички, али су такође и посредна дипломатија“, сматра Мујовић.
Под посредну културну дипломатију наша саговорница подводи и културни туризам.
„Имали смо пре короне групе из Кине, Турске и Израела. То су били наши најбројнији туристи. У Израелу сам срела људе који су били два пута у Србији и планирали су да дођу и трећи пут. Важно је креирати занимљиву понуду и промовисати своју земљу и градове“, закључује Мујовић и подсећа да Србија има и активан културни центар на најбољој локацији у Паризу што треба искористити и квалитетним програмом учинити га моделом наше културне дипломатије.
Мала црна хаљина у Монаку
Време епидемије Вјера проводи читајући и пишући нове комаде, у ишчекивању да се створе услови да са колегиницом Радом Ђуричин настави да путује и изводи представу „Мала црна хаљина“, инспирисану Коко Шанел.
„Пре два месеца играле смо онлајн на фестивалу у Махачкали, у Дагестану. Због короне нисмо могле да отпутујемо. Пре епидемије смо играле у Културном центру Србије у Паризу. Дошли су људи из 'Шанела' који су желели да разговарају о откупу текста. Надам се да ћемо наставити те разговоре. Имамо позив из Лиона, а и принц Алберт од Монака нас је позвао да играмо у Монаку“, каже Вјера Мујовић.
Прочитајте још:
