Мистична Дивна госпа
Александар Блок је за собом оставио стихове који и дан-данас плене читаоце својом музикалношћу, мистичношћу и сензуалношћу. Његова прва збирка „Стихови о Дивној госпи“, објављена 1903. године, била је посвећена Љубови Мендељејевој, кћери славног руског хемичара, која му је касније постала и супруга.
„У периоду симболизма идеал предивне даме је био један од кључних симбола. Код неких песника био је то лик Беатриче, код неких је то била Дулчинеја, а код Блока је то понекад средњовековна дивна госпа која на неком удаљеном балкону чека свог витеза, а понекад је просто мистична – то су зраци светлости који се увек изнова рађају с новим даном, доносећи радост овом свету“, каже у разговору за Спутњик асистент на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду Никола Миљковић.
Поетски љубавни троугао
Љубавни живот Александра Блока био је обележен дубоким осећањима према супрузи, али и љубавним троуглом у којем је учествовао његов близак пријатељ, књижевник Андреј Бели.
„Интересантна је осведочена прича о почецима дружења Блока и Белог. Та веза, пре него што је дошла до бурних тренутака због љубавног троугла, била је врло чврста и јака и носи обрисе мистичног. Пре него што су се лично упознали, препознавали су један другог кроз стихове и чланке и осећали обострану блискост као браћа, као духовни сабеседници. Прво писмо које је Блок написао Белом послато је у истом тренутку када је и Бели писао њему. Њихова писма су се срела у путу, иако су тако дуго чекали да се један другом обрате“, наводи асистенткиња на Катедри за славистику Василиса Шљивар.
Она указује на то да је атмосфера на прелазу из 19. у 20. век и у првим деценијама 20. столећа била обележена друштвеним и духовним препородом, због чега се сам појам љубавног троугла, у којем су у овом случају учестовали Бели, Блок и његова супруга, односио пре свега на снажну духовну повезаност међу њима.
„Наравно, ова врста повезаности постојала је и са свим осталим уметницима тог времена, који су заједно проживљавали врло буран историјски тренутак. Био је тренутак ишчекивања нечега новог, тренутак велике чежње за изградњом новог света“, објашњава Василиса Шљивар.
Први песник Сребрног века
Свака епоха има свог првог песника. Ако је то у 19. веку био Александар Пушкин, у првим деценијама 20. века то је несумњиво био Александар Блок.
„Блок је многим песницима био узор, па је тако Сергеј Јесењин, када је дошао у Петроград из свог Константинова, прво отишао на 'поклоњење' Александру Блоку, који му је дао агреман за бављење поезијом. Иако је то било време многих књижевних праваца и такмичења на књижевној сцени, Блокову важност нису одрицали ни они из супротних табора. Његов велики противник био је Владимир Мајаковски, али је, поред тога што је знао читаву збирку стихова о Дивној госпи напамет, имао и врло занимљиво запажање: 'Од десет песама које напише Блок, девет не ваља ништа, али десету ја никад нећу умети да напишем'. И они који се нису слагали са суштином симболизма и поезијом самог Блока нису порицали да је он први међу песницима“, објашњава Никола Миљковић.
Како је револуција песнику „сломила зубе“
Блок је ревоуцију примио с одушевљењем, али је постепено мењао слику о догађајима чији је сведок био.
„Читава плејада песника и уметника спремно је дочекала револуцију и промене и лако се свему томе прилагодила. Многи су, међутим, 'сломили зубе', јер очигледно нису били спремни на промену која је захтевала да се мењају и сами учесници. Блок је, као и многи, у први мах одушевљено дочекао промене, али се у неком тренутку разочарао. Знамо да га је тај систем на крају и уништио. Умро је због немогућности да напусти земљу да би се лечио“, подсећа Никола Миљковић.
Визија будућности обавијене маглом
Александар Блок је, уједно, аутор прве поеме посвећене револуцији. Реч је о „Дванаесторици“, делу које је, када се појавило 1918. године, изненадило многе његове савременике и познаваоце његове поезије.
„Поема је изазвала својеврстан скандал у круговима у којима се Блок кретао, многи су одбијали да му пруже руку или су избегавали да учествују на књижевним вечерима на које је он позиван. Поема у 12 симболичних делова говори о 12 црвеноармејаца, који су приказани малтене као бандити са старим аустроугарским пушкама, које упиру према мраку, снегу и хаосу у којем се налазе, тражећи непријатеља. Пролазе кроз атмосферу обојену црно-белим тоновима, а на том путу срећу различите јунаке који су представници друштва. Највише полемика изазвала је завршна сцена, у којој испред тог вода црвеноармејаца, тих 12 апостола новог времена, стаје 13. апостол, с венцем од белих ружа, и високо подиже црвену заставу“, наводи Василиса Шљивар.
Тринаестог апостола прати пас, који је, према појединим тумачима Блокове поезије, алузија на Мефистофела и на време које долази. Многи су, међутим, ову поему доживели и као величање револуције.
Оно што је сигурно, јесте да поема „Дванаесторица“ садржи огромну иронију, која, како наводи Никола Миљковић, извргава руглу буквално све, како неке традиционалне вредности, тако и оне нове.
„То је визија будућности, чија је суштина да нико не види шта је испред, сви иду као гуске у магли, не виде ништа од мећаве, пуцају насумице, не знајући ко страда. Нико не зна куда ће тај брод допловити. Атмосфера у поеми је потпуно мистична, а крај је отворен, као да није завршена, као да читалац сам треба да види шта ће даље бити. Блок, заправо, оставља историји да сама заврши оно што је намерила, и то је карактеристично за њега“, наводи Никола Миљковић.
Одучен од поезије
Совјетска власт је након револуције почела да користи Блоков песнички углед за своје циљеве. У периоду од 1918. до 1920. године песник је често, против своје воље, био именован за разне дужности у државним организацијама, комитетима и комисијама, а све већи обим посла и обавеза одузео му је стваралачку снагу. Сам песник је то описао реченицом: „Испили су ме“. У једном писму из јануара 1919. године навео је да се „одучио од писања стихова и размишљања о стиховима".
Душевно и физичко здравље песника било је озбиљно пољуљано. Тражио је дозволу да отпутује у иностранство да би се лечио, али је његов захтев одбијен. Умро је у свом петроградском стану 7. августа 1921. године, од упале срчаних залистака. Имао је свега 41 годину.
Непосредно пред смрт по Петрограду су се прошириле гласине да је песник сишао с ума. Уочи смрти Блок је дуго бунцао, тражећи да сви примерци његове поеме „Дванаесторица“ буду уништени.
Први народни комесар за просвету Анатолиј Луначарски је након Блокове смрти признао: „Ми смо песника буквално мучили не дајући му одмор и не омогућавајући му елементарне услове за нормалан живот“.
