Преименовање фресака српских светитеља и Осоговском манастиру у Северној Македонији и проглашавање Пећке патријаршије за центар албанског православља, само су последњи примери у низу покушаја промене свести и затирања трагова српског народа и његове верске и етничке традиције у региону.
До сада, небројено пута смо чули како су српске цркве на Косову и Метохији заправо албанске цркве које су Срби окупирали, а сличне ставове заступају и припадници доскорашње власти у Црној Гори.
У тој држави, међутим, покушај својеврсне крађе српског црквеног идентитета кроз такозвани Закон о слободи вероисповести, није успео.
Крађа српског идентитета у току
На питање због чега је важно украсти српски национални и верски идентитет и претворити га у нешто друго, по правилу антисрпско, историчар Александар Раковић, аутор студије „Срби и религијски интервенционизам“, одговара да је важно здробити српски народ на источним и западним рубовима његовог етничког простора јер је српски народ, поред турског, једини на Балкану способан да обједини друге народе у јединствену политичку творевину.
„Ако би се створила јака српска држава, обједињена, коју би чинили Србија, Црна Гора и Република Српска и томе се придружила Македонија, као најсроднија нама Србима (иако се ради о другачије формираној нацији – Срби и Македонци су две нације, али врло сродне и културолошки врло блиске), то би била јака држава, која би заузимала шездесет одсто бивше Југославије, а та држава је играла европску улогу када је била краљевина, а светску улогу у доба социјализма – велике силе не желе да трпе једну тако јаку, православну државу каква би била та која би могла да се створи. Уз то, код њих постоји бојазан да би та држава могла да буде окренута Русији“, објашњава Раковић.
Синхронизовани напади
Вести о покушајима крађе српског, што црквеног, што историјског идентитета појављују се у таласима – долазе истовремено са више тачака, као да они који српски идентитет покушавају да украду поступају координисано и према плану.
Синхронизација покушаја крађе српског идентитета између црногорских сепаратиста, припадника Македонске православне цркве у расколу и косовских Албанаца, према Раковићевим речима, постоји.
„Такође, синхронизација постоји и са Хрватима. То се види на основу тога што су, рецимо, неки људи из поретка такозване Црногорске православне цркве били и оснивачи такозване Хрватске православне цркве. Говорим о садашњем времену, а ако се сетимо Другог светског рата, видећемо да је исто било и тада“, наводи Раковић.
Синхронизација се, додаје наш саговорник, креће старом антисрпском линијом Загреб – Скопље – Софија, с тим што су се сада у њу укључили и Подгорица и Приштина.
„Чини ми се да је јасно да ту постоји рукопис који долази из Ватикана. Нисам сигуран за садашњег папу, чак верујем да не, али из ватиканске дубоке државе има таквих подривања. Такође, подривања има из евроатлантских структура, посебно из америчке дубоке државе. То су главни актери; има и споредних актера, али ови су главни које сам успео да лоцирам и објавим у својој књизи“, наводи Раковић.
Србија излази на крај са крадљивцима
Решење, према речима нашег саговорника, јесте – наставити са борбом.
„У Црној Гори смо победили – ту смо одбранили светиње. На КиМ смо успели да одбранимо светиње упркос прогону српског народа – победили смо у УНЕСКО када су покушали да нам преузму четири најважније светиње. Албанци, наравно, неће стати у намерама да их преотму, и ми, наравно, нећемо стати у намерама да их одбранимо. И, чини ми се, сваки дан треба бити активан у томе“, каже Раковић.
Када је реч о Северној Македонији, наш саговорник претпоставља да ће време учинити своје и да ће се македонска политичка елита у једном тренутку окренути Београду јер ће, како каже, притисци из Софије и Тиране бити такви да ће натерати некада најужнију југословенску републику да се врати у савез са Србијом. Тада ће и ситуација око решавања црквеног спора са Скопљем бити лакша, закључује Раковић.
Прочитајте још:
