И зато о Џеју најбоље говоре његове песме. Зашто је то тако било сам Бог зна.
Не можеш ти то да одредиш него како то онај горе каже, рекао је у једном од својих последњих интервјуа. Од нас само зависи, показао је с руком на срцу, онолико колико се дајемо.
Колико се давао, то најбоље говоре поруке знаних и незнаних, који су тражили праве речи да искажу колико је био посебан, како је песмом умео да нас дотуче да баш заболи – и када се радујемо и када тугујемо.
Социолози, психолози, разни ће нам можда објашњавати зашто је то тако, како је то „Дорчолац“ са маргине, шанер и шибицар, који је рану младост провео у дому, уз све пороке које никада није крио, постао не медијска звезда, јер он то у суштини није био, него легенда за непуних 57 година. Београдски Марадона.
Још се није стишала прича о славном Аргентинцу који је на фудбалском терену могао што нико није, који је освојио све што се могло, а у срцу задржао исту емоцију и осећај за правду, као и када је у велики свет кренуо из своје фавеле. Зато је и једна од првих асоцијација на вест о одласку Џеја била – наш Марадона.
Није се штедео, јер кад те, како је то схватао, онај горе издвоји, твоје је да се дајеш. И људи су то просто осећали. Зато је, вероватно, мало кога изненадило што је сваке вечери по дорћолским пекарма куповао непродато, паковао у кесе и редовно остављао онима којима је значило један сигуран оброк дневно.
Зато што је на питање шта га највише боли одговарао – неправда. Зато што му није било тешко да призна да је патио и да вам каже да за друга не бирате оног који вам каже да никада није заплакао.
И зато што никада није зажалио за потрошеним новцем на друштво. И опет би исто. И зато што, како је говорио, љубави никада није довољно.
Неко је у бројним порукама написао да је разбацивао љубав као и паре које је зарадио и љубав му се вратила. Бринули су и дорћолски пријатељи о њему док је боловао и опет, уместо њега, остављали кесе са пецивом за дорћолску сиротињу.
Одјекивала је та пророчка „Недеља“ јуче кроз отворене дорћолске прозоре, усијале су се друштвене мрeже. Као никада пре нечији одлазак није тако искрено дотакао људе. Зато што је био шмекер, а не фолирант, зато што му је подједнако добро стајао шешир и бели шал, као и бермуде, зато што је за њега имати и немати било сасвим нормална појава.
Зато што је на крају све питање срца, а не нота.