Двадесетих година двадесетог века је тек отклоњена сумња да ли су неки магличасти објекти које видимо на небу маглине у оквиру наше галаксије или су то друге галаксије.
Сто година касније, помоћу напредне технологије, у могућности смо да отпутујемо даље него што наш ум може да појми и освести.
„Е, сад, треба да дочарам колико је то далеко. То је просто много далеко“, каже за „Националну географију“ др Дејан Урошевић, професор на Катедри за астрономију Математичког факултета Универзитета у Београду.
На путовање смо кренули са Земље
„Прво пролазимо кроз Земљину атмосферу. Она је густа, најгушћа при самој Земљи, како идемо горе све је разређенија. Кад изађемо из атмосфере и из доминантног дејства Земљине гравитације, можемо да кажемо да смо изашли у космос“, почиње Урошевић путовање кроз галаксије.
Када смо прошли и кроз последњи слој Земљине атмосфере, нашли смо се између Земље и Месеца.
„Сад одједном нема те атмосфере и све другачије изгледа, средина је много разређенија. Ми се налазимо и даље близу Земље, између Земље и Месеца. Небо је црно, ка Сунцу је мало светлије. Нема дифузног светла. Нама атмосфера даје да нам је цело небо светло дању, а тамно ноћу, а тамо је тамно. Притисак јако низак, то је готово вакуум“, наставља др Урошевић.
Следећа станица је Сунчев систем
Осам планета и Сунце као главни објекат, чији је гравитациони утицај доминантан и држи све планете на окупу. Четири стеновите планете Меркур, Венера, Земља и Марс и онда Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун, као велики гасни џинови. Између Марса и Јупитера, то јест између стеновитих малих планета и гасних џинова, налази се астероидни појас, са великим бројем стеновитих објеката – астероида, од којих је навећи Церес.
У Млечном путу Сунце нема никакав привилегован положај у односу на друге звезде.
„Када бисте гледали Галаксију одозго, она изгледа као некакав круг, а када бисте гледали са стране, тај систем је пљоснат и има спиралне гране. Наша Галаксија би требало да буде спирална, а Сунце се налази на две трећине радијуса тог круга, ако гледате одозго“, појашњава.
„Оно што свакако можемо видети у шетњи кроз Галаксију јесу и звездана јата, скупине звезда које су по броју и по запремини много мање од галаксије. Постоје две врсте таквих скупина, једно су збијена односно глобуларна звездана јата која изгледају сферично и садрже и по неколико десетина и стотина хиљада звезда унутар себе; а друго су развејана звездана јата, односно разбијена звездана јата која немају одређену структуру визуелно и састављена су од много мање звезда“, каже Никола Божић, астроном и програмски директор Истраживачког центра Петница.
„Главни конституенти галаксија су звезде, које су сјајне. И наша галаксија има неколико стотина милијарди звезда. Значи можемо замислити да галаксија има сто, двеста или триста милијарди звезда сличних Сунцу и самим тим њена маса, барем та која светли, првенствено је одређена масом тих звезда и наравно један мали додатак, једна мала примеса тој маси јесте управо и маса тог гаса и прашине који се налазе између тих звезда, а који и те како важан због настанка нових звезда“, додаје Станислав Милошевић, асистент на Катедри за астрономију Математичког факултета у Београду.
„У центру наше галаксије налази се супермасивна црна рупа, као и у центру већине галаксија које су морфолошки сличне нашој галаксији. То су компактни објекти који имају велику масу, реда преко милион маса сунца, у неким галаксијама чак и преко милијарду маса сунца и који и те како дефинишу ту динамику објеката који се налазе у њиховој близини“, каже Станислав Милошевић.
Поред конституената галаксија које видимо, Станислав Милошевић, на нашем путу кроз галаксије, наставља да нас води и кроз делове које не видимо.
„Ако замислимо галаксију као неки пљоснати диск са спиралним гранама са звездама, са гасом, цео тај диск би био заправо нестабилан и распао би се после кратког временског интервала. Да се не би тај диск распао, односно он се не распада из разлога што се цео тај диск налази у једној сфери тамне материје".
Какве све могу да буду галаксије
Причајући о Млечном путу, професор Дејан Урошевић нагласио нам је да би он требало да буде спиралан. И то није рекао случајно.
Међутим, исти ти разни телескопи омогућавају научницима да веома добро виде галаксије изван наше.
„Нека основна морфолошка подела по облику јесте на спиралне и елиптичне и наравно имате неке неправилне галаксије и некакве сочивасте које имају микс особина спиралних и елиптичних. Наравно, ако је галаксија спирална не мора цео свој живот да буде спирална, просто може да се деси судар две спиралне галаксије и да од њих настане елиптична, тако што се та структура диска, која је рецимо типична и за наш Млечни пут, просто растури“, објашњава Станислав Милошевић.
Да ли се галаксије крећу?
Све се у свемиру креће. Као што се Земља ротира око своје осе, Месец око Земље, па се они крећу око Сунца, тако се Сунце креће, неким својим кретањем око центра наше Галаксије. А онда наша Галаксија, заједно са још две масивне, М33 и М31, и још седамдесетак мањих, чини локалну групу галаксија, које су међусобно гравитационо везане и све те галаксије се крећу око центра масе које отприлике праве три најмасивније галаксије. И што је већа скала, све су веће и веће брзине.
У нашој локалној групи галаксија где се све галаксије крећу око заједничког центра масе, најутицајнија је галаксија у Андромеди (М31), јер је најмасивнија. Те галаксије у односу на нас имају кретање које може да буде приближавајуће, у таквом глобалном кретању, јер се све заједно креће око заједничког центра масе, или удаљавајуће. То се у астрономији зове црвени и плави помак доплеровског типа. Црвени помак је онај када видите да се нешто удаљава од вас, а плави помак је када се нешто приближава вама.
Али кад изађете из наше локалне групе галаксија, све остале галаксије показују црвени помак, све галаксије „беже“ од наше локалне групе галаксија.
Та посматрања су ишла у прилог томе да се космос шири.
„И то је можда једна од занимљивијих ствари везано за шетњу или путовање кроз галаксије, зато што нам даје и ту информацију да нисмо јединствени као Сунчев систем“, завршава Никола Божић.
Прочитајте и:
