Херој светске репутације
Јанко Ниловић је композитор, аранжер, диригент, перкусиониста, певач и продуцент, толико богате музичке каријере да албуме ауторске музике више не може ни да изброји. Стварао је ауторску музику, композиције за позоришне представе, за филмове, ТВ рекламе, музицирао мелодије у распону од класике, преко џеза, фанка, соула па чак и хип хопа. Сарађивао је са хип хоп продуцентима као што су Dr. Dre и Jay-Z, свирао са Полом Гофријем из састава Morcheeba и освојио једног Гремија.
Рођен је 1941. године у Истанбулу од оца Пренца Ниловића, Црногорца и мајке Катине, Гркиње, да би у Француску отишао са непуних деветнаест. Београдска публика имала је прилике да ужива у његовој магији на фестивалу БЕЛЕФ пре више од 10 година, наступом који памтимо подједнако живо као и уметник.
Јанко Ниловић данас има 80 година, али ствара музику као да има двадесет.
Његов последњи албум „Maze of Sounds“ настао у сарадњи са руским саставом „The Soul Surfers“ поједнако је квалитетан, раскошан, лаган као и претходна његова остварења. Његов клавир савршено се спаја са фанки ритмовима и хипнотичним налетима у сан, у музику која има душу.
Тужна је помисао да много људи код нас не зна за овог уметника, али је сигурно чуло његову музику немајући свест да „то је он“. Он нас ипак познаје веома добро - слушао је како каже музику наших срца.
Родили сте се у Истанбулу, од мајке Гркиње и оца Црногорца. Колико је музика Балкана утицала на ваше прве сусрете са музиком?
И на цео мој живот. Мој отац је рођен у Ливарима, одакле потиче породица Ниловић. Одатле је отишао у Бар, а потом се запослио у Француској амбасади у Истанбулу. Ја сам се родио у Истанбулу као и моје браће и сестре. Имао сам пет година када ми је отац свирао фрулу и гусле. Сатима сам седео и слушао га како свира и пева. Било је изванредно. Фантастично. А све то утицало је да моја прва ауторска музика наравно буде балканска.
Како су изгледали ваши први сусрети са џезом?
Упознао сам музичаре који су свирали џез и латинску музику попут Тита Пуентеа, Дејва Брубека или Каутна Бејзија и професионално почео да свирам клавир са седамнаест година. Али никада нисам заборавио часове класичне музике. Добио сам сјајно образовање из класичне музике у Истанбулу. Научио сам да свирам клавир, а први концерт класичне музике приредио сам са двадесет година када сам изводио дела Шумана, Шопена...
Током каријере снимили сте много албума које сте називали „Импресије“. Мислим на плоче „Soul Impressions“, „Pop Impressions“, „Vocal Impressionas“ али и „Balkan Impressions“. Да ли је музика Балкана за вас подједнако важна као соул, поп или џез?
Наравно. Током каријере написао сам доста класичних комада за различите инструменте и један концерт за тромбон. Један магазин написао је рецензију тог албума и приметио да у њему има елемената џеза, али и нечега балканског. Рекао сам да је то жива истина јер је за мене еклектизам важан. Стравински је исто радио када је компоновао „Регтајм“, Клод Дебиси такође. Балкан је у мом срцу.
Наступали сте у целом свету, од Америке до Јапана. Ипак, наша публика није имала толико прилике да вас слуша. Зашто?
У Београд сам долазио са својим триом. Жељко Керлета ме је позвао да наступам на музичком фестивалу БЕЛЕФ и тај је наступ био фантастичан. Моји музичари из Француске су били толико одушевљени да су ме замолили да продужимо боравак у Београду. Што се тиче Црне Горе – имам 250 рођака у Ливарима, Улцињу, од Бара до Херцег Новог. Пишу ми, шаљу поруке због чега сам веома срећан, али никад нисам наступао тамо. То је невероватно. Наступао сам у Србији, Хрватској, Словенији, у целом свету наравно, али никад у Црној Гори.
Током своје каријере служили сте се разним псеудонимима. Били сте Емилиано Орти, Џони Монтевидео, Алан Блаквел... Зашто?
То није била моја одлука. Мој бивши издавач и продуцент у Француској сматрао је да сви знају моје име. Писао сам много музике за рекламе, за ТВ и свугде се могло чути име Јанко Ниловић. Он се плашио да ће људима то засметати и одлучио је да ми промени име. Никада ми се то није допадало.
Како то да један музичар сам научи да свира толико инструмената, од клавира, бас гитаре, обое, перкусија, чак до саксофона?
Већину инструмената сам престао да свирама и сада свирам само клавир. Волим и да певам, међутим, недавно сам и глас изгубио. Али обожавам да певам, нарочито џез песме.
Jay-Z семпловао је једну вашу нумеру која му је донела награду Греми. Како сте ви доживели успех?
Он је семпловао моју песму за нумеру „Д.О.А. (Death of Auto-Tune)“ која је освојила Гремија. Ја сам био композитор и аранжер те нумере. Он је само написао текст, али Греми је отишао директно у његову кућу.
Стварали сте толико различите музике, експериментисали за жанровима. Да ли постоји врста музике коју до сада нисте истражили?
Мислим да не. Недавно сам завршио мјузикл за Бродвеј који се зове „Soul Vibrations“, а волео бих и да урадим музику инспирисану поезијом Десанке Максимовић, да нађем певаче који би певали на српском, енглеском и француском. Ето, то је све. Нема више истраживања. Шта можемо пронаћи? Испробао сам се у свим врстама музике.
Писали сте и примењену музику, за представе, филмове, рекламе.
Да, а чак сам од ауторских права купио кућу. По цео дан могу да чујем своју музику. Компоновао сам рекламе за производе за жене, за децу. Што се тиче филмске музике, компоновао сам музику за око пет филмова.
Ваш последњи албум „Maze of Sounds“ је фантастичан, а већина песама снимљена је уживо. Како успевате да останете у форми?
Ви знате да ја сада имам 80 година? Многи моји пријатељи у Француској не могу да поверују колико година имам, зато што је моја музика млада. Она је млада и зато сам и ја млађи.
Шта музицирате ових дана?
Компонујем све време, свирам клавир и радим на пројектима широм света, а тренутно завршавам концерт за клавир и оркестар. Знате, ја сам веома еклектичан композитор. Ако ме замолите да напишем ромску музику – ја ћу је написати. Ако желите хип хоп – и то могу. Класика, џез, словенска музика, хип хоп – волим сваку музику ако је добра.
