Партизанова борба против Партизана

Партизан је другу годину заредом лако обезбедио пласман у Топ 16 фазу Еврокупа, другог по ренкингу европског кошаркашког клупског такмичења.

Ове сезоне je тај резултат обезбеђен победом у Београду над турским Бахчешехиром резултатом 88:75 – за скор од пет победа и три пораза, два кола пре краја.

Пласман у Топ 16 Еврокупа се, ипак, не може, сам по себи, сматрати успехом.

После неколико година сумњивих резултата у Европи, екипа предвођена Андреом Тринкијеријем је прошле сезоне поново вратила некада добро познати „трејдмарк“.

Црно-бели су по прииказаном били најбоља екипа на Јадрану, вероватно и у Еврокупу, али је све пало у воду када је сезона прекинута, а нешто касније и отказана, због пандемије вируса корона.

Навијачи су се надали освајању неколико трофеја, повратку у толико жељену Евролигу, победама над Црвеном звездом...

Од свега добили су освојен Куп „Радивоја Кораћа“ и пусте снове за оним шта је могло да буде. 

Одлазак Тринкијерија у Бајерн из, јавности непознатих разлога, додатно је растужио навијаче некада члана самог крема европске кошарке, али их је пре свега разљутио.

Тринкијери је у Београд дошао пун елана, а отишао са тек толико горива да догура до најближе пумпе.

И није само он у Хумској остао без горива.

​Црно-бели су у нову сезону ушли без старог тренера, са његовим помоћником Владом Шћепановићем, некадашњим играчем клуба који је за собом оставио неизбрисив траг.

Црногорски стручњак је пред собом имао огромна очекивања и притисак са којим није могао да се носи.

„Осећао сам се као ратни одред партизана послат иза непријатељских линија. Знао сам да је мања шанса да се вратим, него да 'погинем'. Али, свесно сам ишао у то, знајући шта ме чека - јер сам веровао да ће то донети бољитак тиму“, огласио се Шћепановић у интервјуу за „Моцарт" након што му је уручен отказ.

Партизану је већ после пар месеци нове сезоне била потребна промена. То је било евидентно и неизбежно, јер највећи проблем нису били резултати – већ игра.

Она добро подмазана машина из претходне сезоне, коју није красио квалитет колико јесу тимска игра, тимски дух и пожртвованост, потпуно је била непрепознатљива.

Терет који је на својим леђима носио Шћепановић преузео је словеначки стручњак Сашо Филиповски, који је пред собом имао можда и још тежи задатак него његов претходник.

Преузети неку екиппу након што је сезона почела, под моменталним императивом победе и без (барем за сада) иједног појачања... многи би назвали професионалним самоубиством.

Филиповски је преузео екипу при скору од 2-3 и у АБА лиги и у Еврокупу.

Нешто више од месец дана касније црно-бели су остварили три велике победе у европском такмичењу – и то све три „на мишиће“ – те обезбедили наредну фазу.

У АБА лиги је ситуација доста компликованија. Скор од 4-5 им тренутно доноси шесту позицију на табели, две иза последњег места које води у доигравање.

Победе Филиповског над Задром и Цибоном у прва два меча након доласка избрисане су поразима од Црвене звезде и Морнара у последње две утакмице.

Оба пораза су, додуше, дошла минималним резултатом, али то у суштини и добро описује све проблеме Партизана. Када год делује да све долази на своје место – нешто се изјалови.

Прави пример је управо прошла сезона, када се практично сваки фактор поклопио, а онда – никада раније виђена ситуација са вирусом корона.

Вицешампион Србије је ове године отприлике подједнако квалитетан као и прошле, али недостаје му Тринкијери. Односно, неко ко ће на сличан начин знати како да уклопи оно што је пред њим.

Поред осталог, ову екипу је, колико је могао, италијански тренер кројио по свом укусу.

„Није лако играти у оваквој ситуацији. Тестирамо се сваких неколико дана, нови тренер је ту. Играчи и ја смо заједно тек месец дана. Потребан је континуитет у раду“, објаснио је Филиповски након последњег меча.

За разлику од прошле сезоне, црно-бели ове године немају ни публику. Нема је ни ниједна друга екипа, али је свима јасно зашто је овај проблем већи за Партизан него за друге.

Једноставно, Филиповски пред собом има бројне рупе и мора да их крпи мора да, а најмање је он крив за њих – што због себе, што због екипе, што због сезоне.

Од играча није реално очекивати да претерано искоче и постану бољи него што јесу – изузев Рашона Томаса којем је промена тренера видно значила.

Повратак Огњена Јарамаза на терен је преко потребан, Вил Мозли је већ показао колико значи – његовим „пут-бек“ куцањем је кренула серија којом је преломљен меч против Башчешехира.

​Мистерија под именом Раде Загорац се наставља и све је јасније и јасније да каријера овог и даље младог играча не престаје да буде у силазној путањи и у наредном периоду ће морати много да поради на себи и пре свега на начину на који доноси одлуке у игри.

Проблем са доношењем одлука има и сам клуб јер је пред почетак ове сезоне имао пред собом избор, могао је да се врати у ФИБА Лигу шампиона, која му је понудила добре услове уз новчани подстицај, али...

Председник клуба Остоја Мијаиловић је то одбио, не због лепоте Еврокупа, већ због тога што преко тог такмичења може да се избори Евролига.

Партизан тренутно није екипа која би да се сутра играју завршнице Еврокупа и АБА лиге освојила иједно од та два такмичења.

Партизан је то био прошле године. И, уз још који месец рада са новим тренером и барем једног новог играча по његовој жељи, може то опет да постане, потенцијала има, али није он све што је довољно за остваривање позитивног резултата.  

​► Партизан на крилима Томаса до Топ 16 фазе Еврокупа!

► Виртус је Ђорђевићу скувао горки болоњез сос – са четири састојка

► Центар Партизана: Прошли смо кроз пакао