„Марадона игра лепо за око, знаш, али Роси је ту решавао утакмице“

Легендарни италијански нападач је са Златном лоптом и Златном копачком отишао на онај свет, преминуо је у 65. години живота после борбе са неизлечивом болешћу.

Све је почело наизглед безаленим болом у леђима, а завршило се дијагнозом која је указивала на канцер плућа.

Злоћудној болести није успео да постигне погодак, као што је то урадио na Светском првенству 1982. године када је са шест голова довео своју земљу до титуле шампиона планете.

У 26. години је успео оно што су пре њега урадили само легендарни Гаринча и Марио Кемпес, освојио је пехар, Златну лопту за најбољег играча такмичења и Златну копачку намењену првом стрелцу турнира.

​Да ли је било извесно да ће момак рођен у месту Прато стићи до таквог резултата? Да ли му је срећна звезда била предодређена и суђена?

Не, ако се у обзир узму почеци његове професионалне каријере и чињеница да су га бројне повреде и смештање на позицију десног крила у Јувентусу.

"Сваке године повреда... Три пута сам имао проблем са менискусом, а у то време је операција значила да сте ван терена шест, седам месеци...", говорио је Роси.

Са таквим проблемима могао да одговори задацима, био је превише слаб за дуеле са бековима ривала, а Стара дама није имала времена да га чека.

Осам година по потписивању професионалног уговора са Јувентусом Роси је дебитовао у црно-белом дресу, али је претходно морао жестоко да се намучи и избори за поштовање.

​Стекао га је у екипи Виченце, где је тренер Ђовани Батиста Фабри умео да намирише таленат већ отписаног фудбалера, али је био и приморан да то уради.

Његов тим је остао без нападача па је шеф стручног штаба решио да повери Росију тај посао. И створио је чудо.

„Фабри ми је био као отац. Био је класичан породичан човек који је саветовао, штитио, хтео је да цела екипа буде компактна, да будемо јединствени. Много је волео фудбал, желео је да сви играју, почевши од дефанзиваца па до нападача. Много му дугујем“, навео је Роси.

Доскорашње крхко десно крило је прву сезону на новом радном месту завршило с трофејем најбољег стрелца Серије Б.

Роси је постигао 21 гол, увео је Виченцу у Серију А и наставио да терорише голмане, чак 24 пута се радовао и постао први фудбалер са титулом најбољег стрелца у два ранга у узастопним сезонама.

​Можда је Јувентус био далеко Росију, али је Роси био све ближи пошто је Виченца стигла до друге позиције на табели, баш иза ториског гиганта.

Дрес репрезентације је био логично решење, право из Виченце је стигао на Светско првенство 1978. године и постао први нападач екипе.

Италија је играла нестваран фудбал, Роси, Франко Каузио и Роберто Бетега су чинили нападачку тројку која је константно мењала позиције и остављала ривале у чуду.

Роси је такмичење завршио са три гола и четири асистенције, те навео Виченцу да издвоји тада астрономских 2,6 милијарди лира не би ли потпуно постала власник његовог уговора, пошто је Јувентус четири године раније задржао удео у власништву.

Чиста ситуација је донела проблеме, уместо жељене стабилности Виченца је доживела да Роси поново буде повређен и да испадне из лиге, па је морала да га позајми Перуђи како би он наставио да игра у елитном рангу.

За сезону, 13 голова солидан је учинак, али је Роси ту годину памтио по лошем, с обзиром на то да је било утврђено да је учествовао у намештању утакмица, због чега је кажњен трогодишњом суспензијом која је касније смањена за годину.

До краја живота је тврдио да је био невин и да је жртва неправде, али се тада јавио Јувентус и откупио његов уговор, у години када се играло Светско првенство у Шпанији.

Одиграо је свега једну утакмицу пре тога и нашао се на мети критика италијанске јавности, те је био описан као „дух који бауља по терену и пита се шта треба да ради“.

Селектора Енца Берцота то није занимало, Роси је био његов први избор за одлучујуће мечеве кружног система.

Италија је победила Аргентину предвођену Дијегом Марадоном резултатом 2:1, а потом је Роси са три гола победио Бразил и одвео своју репрезентацију у полуфинале.

Наставио је да игра за Јувентус, али и даље није било праве љубави...

„Имао сам добре, али и веома лоше моменте. У једном моменту ми је било мука од фудбала, ишао сам на тренинге јер сам морао. Изгледало је као да нико не верује у мене. Никада нисам остварио однос са навијачима, можда због приче о томе да сам тражио више новца од клуба. Играо сам и на погрешној позицији, жртвовао сам се. Клуб је желео да будем ту, али сам се ја осећао као лав у кавезу“, говорио је Роси.

Морао је да оде, понео је дрес Милана и уписао два гола у великом дербију против Интера, а каријеру је завршио у Верони, коју је довео до четвртог места на табели Серије А.

Повреда га је спречила да наступи на Мундијалу 1986. године, али је остао уписан у историју фудбала у Италији као први „италијански нападач“.

​Никада није изгледао као прави шпиц, али је био брз, агилан, елегантан у игри, хитро је реаговао на сваку ситуацију, погађао мрежу из првог шута, а све недостатке је надокнађивао интелигенцијом, фудбалским вицем, фазоном...

„Готово да никада нисам био снажнији од противника. Све што ме је занимало је да створим себи два метра простора. За мене је игра без лопте била кључна, то да се отворим, да побегнем противнику. Нисам био снажан и зато сам морао да будем паметан“, говорио је Роси.

Његова појава је била толико значајна за светски, али и овдашњи фудбал, да је поменут чак и у једном од филмова из серијала „Жикина династија“.

„Марадона игра лепо за око, знаш, али Роси је ту решавао утакмице...“

Сада су заједно, на фудбалском небу. Марадона је свевишњем однео „ону“ руку, а Роси је придодао Златну копачку у знак захвалности за урођени голгетерски њух којим се уписао у легенде фудбала, и за живота.

​► Бивши голман Звезде: Марадона — добар и несрећан човек

► Замислите да Меси пређе у Сампдорију: Компилација најлепших голова у славу Марадоне /видео/

► „Дијего није мртав, Дијего живи у народу“: Марадона сахрањен пред 200 људи /видео, фото/