Партизан се извукао из нокдауна – главу су му сачувала три пара рукавица

Можда би чињеница да нека екипа има низ од шест тријумфа била и већа вест у некој другој лиги и за неки други другим клубом, али у српском фудбалу и држави Србији то има готово нимали значај.

Разлог томе је чињеница да Црвена звезда доминира Суперлигом Србије још од 2017. године и Партизанове спектакуларно освојене дупле круне.

Идеја европског Партизана Сава Милошевића и Милана Ђуричића остала је у глибу домаће најважније споредне ствари, додатно осакаћене већ хроничним пандемијским околностима и неминовном финансијском кризом која утиче на све околности у клубу. 

Делује као да је Партизан "пре сто година" играо пред пуним стадионом против Манчестер јунајтеда, али се то десило, заиста пре само годину дана, али је наредни период био препун свега и свачега, што даје мучан утисак и осећај да све траје предуго. 

​Промена тренера, потреси у клубу, одијум јавности, сукоби личног, интересног или карактерног типа...

Све то је игре Партизана ставило у други план, па и факат да је колико-толико успео да спаси сезону која је претила да се претвори у ону која га је оставила ван две најбоље екипе у држави.

Слаба је утеха што је су црно-бели сада у позицији да се нађу иза вечитог ривала, али се бар побеђује - и то на начин несвојствен Партизану.

У претходним годинама су се љубитељи клуба из Хумске могли радовати бриљантним голгетерским представама различитих играча, убитачан тандем Урош Ђурђевић - Леонардо пратио је убица голмана Рикардо Гомеш, док је посебан зачин својим блесавим стилом дао Умар Садик.

Сада нема никога од њих, Жан-Клод Бајебек је и даље неспреман, Филип Холендер није класичан шпиц, док Никола Штулић тек треба да потврди да је зрео за црно-белу „деветку“, иако се чини да има добар голгетерски њух. 

​Сада, Партизан није у позицији да игра на гол више, иако му се недавно „отворило“ против ТСЦ из Бачке Тополе те је могао да броји до четири поготка.

Укупан скор од 36 голова на 17 утакмица је за чак 12 мањи од оног који је сакупила Црвена звезда, идентичан је са учинком четвртопласираног Чукаричког и тек за један бољи од броја голова фудбалера Спартака из Суботице.

Партизану главу изнад воде држи одбрана, толико критикована и склона киксевима у годинама које су за нама.

Никако то није елитни скуп појединаца, нема ту више људи калибра Николе Миленковића, стандардног репрезентавца и будућег његовог партнера Страхиње Павловића, али су ту играчи који једноставно завршавају посао.

Куриозитет у односу на све претходне године је голманска позиција, на којој је неприкосновен био Владимир Стојковић, капитен и први глас у тиму.

​Разлог томе су две околности.

Најпре, Суперлига је пред почетак сезоне увела контроверзно правило о нужности да се у тиму у сваком тренутку нађу два играча млађа од 21 године са српским држављанством, што је Партизан, у финалним недељама Милошевићевог боравка у клубу, морао да испуни кроз убацивање номинално другог резервног голмана Александра Поповића.

Појавио се на десет узастопних утакмица, на две је примио по три гола, долазак тренера Станојевића је значио и повратак Стојковића, али 21-годишњак може да се похвали да је на шест од 11 мечева остао несавладан.

​Секундарно, али нимало неважно, вирус корона је капитена и 16 година старијег голмана Стојковића ограничио на свега четири меча од момента повратка у стартну поставу, па је прилику добио још један његов колега.

Немања Стевановић је поново био на корак да напусти клуб, деловало је да ће овога пута доћи до коначног растанка, али је ипак одлучио да сачека шансу.

Момак који је репутацију стекао у домаћем првенству није у Партизану никада дошао до позиције да буде први избор, али је практично увек оправдао поверење.

Четири пута се нашао у тиму црно-белих, на три меча је остао несавладан и укупно је примио свега један погодак - и то од Спартака, четврте најефикасније екипе лиге.

Све у свему, Партизан је на 20 утакмица у сезони променио три голмана и на свега седам је дозволио ривалима да убаце лопту у мрежу, а све то је као резултат донело и шест узастопних победа.

Ипак, порази су практично одредиле судбину Партизана у овој сезони - да јури позицију другог и да се помири са чињеницом да ће у наредној сезони морати да се задовољи покушајем да се пласира у трећи ранг европског фудбала, Лигу конференција.

Вреди истаћи да су црно-бели имали три активна голмана у сезони када су наступали у Лиги шампиона, 2003. године и тада су се линији смењивали Ивица Краљ, Радован Радаковић и Ђорђе Пантић, који је три године касније делио рукавице са исподпросечним колегама Николасом Аспрогенисом и Сафетом Јахићем.

► „Марадона игра лепо за око, знаш, али Роси је ту решавао утакмице“

► Бивши голман Звезде: Марадона — добар и несрећан човек

► Како изгледа победити Реал и Барсу? Зна Филип Малбашић и о томе је говорио за Спутњик