Летење јој није жеља од детињства — 2007. кад је размишљала шта да упише, појавио се конкурс за упис прве генерације девојака на Војну академију. Изабрала је смер који је био најпримамљивији — авијацију. Већ током селекције одушевила се летењем, како каже, одлучила је да изгура до краја.
Прва жена пилот борбеног авиона
Ана Перишић истиче да овај посао може да ради само онај ко га заиста воли, јер је само тако могуће поднети његов терет, а посебно доћи до управљања борбеним авионом.
„И само студирање на Војној академији је специфично, у касарни сте, у војничким условима, одрекнете се студентског живота у односу на оне који су на цивилним факултетима, имате командире који воде рачуна о вама, одређено је кад се шта ради у току дана, то је прво одрицање са којим сам се сусрела“, каже.
Припадница 241. ловачко-бомбардерске авијацијске ескадриле из састава 98. ваздухопловне бригаде ради на аеродрому „Морава“ у Лађевцима, а са породицом живи у Краљеву. Изјаву за Спутњик дала је телефоном: због ситуације са короном, сви морају да брину о здрављу, чувари неба посебно.
„То би требало сви да раде, да имају редовне прегледе. Помало трчим, кад стигнем идем у теретану, а што се тиче исхране, једем што и сви остали, само ни у чему не претерујем. Нема специфичног режима исхране или тренинга, важно је да сте у форми“, објашњава Перишићева.
Додаје да свако ко управља авионом поред физичког, мора да пази и на ментално здравље, да се одмара, јер је концентрација преко потребна за овај посао, било да возите путнички, војни авион или хеликоптер.
„За летење претходни дан увек треба да се спрема, да се мало учи, обнавља, нема оног правила, завршили сте факултет, па нема више обавеза што се учења тиче. Увек има обнављања и усавршавања, позив је такав, не можете да летите ако се претходно нисте припремили.“
Лети и 1.160 километара на час
Питамо је колика је разлика између управљања „Галебом“ и „Орлом“, у ком авиону се осећа боље:
„Што би се рекло, принцип је исти, све су остало нијансе, тешко је објаснити разлику између та два ваздухоплова онима који се не баве овим послом. ’Галеб‘ има крстарећу брзину од 500 километара на час, а ’Орао‘ 600, није велика разлика. Тек сам завршила основну преобуку, очекује ме наставак обуке на ’Орлу‘, групно и ноћно летење, гађање, ракетирање, бомбардовање, па ћемо видети“, каже Перишићева.
Она додаје да се највише лети такозваном крстарећом брзином за хоризонтални лет, а њена максимална брзина је 0,95 маха, односно 1.160 километара на час.
„Када ме питају, какав је осећај летети, једноставно, не могу да опишем, увек кажем да то треба да се проба. Свако ко мисли да је лепо, може да оде на неки спортски аеродром да проба, да види какав је то осећај. Стварно га је тешко описати.“
Под командом „официра“ из обданишта
Питамо је шта је следећи корак, да ли је то МиГ 29. Каже да се не скаче тек тако са авиона на авион, али и да поред команде на послу, тренутно мора да извршава и наређења два „официра“ који још иду у вртић, један има пет, а други две године.
И супруг тридесетдвогодишње Ане Перишић је официр Војске Србије, његова каријера такође је везана за аеродром у Лађевцима:
„Он је пиротехничар, па иде и на терен, база му је на аеродрому, а смене нам зависе од потреба летења, радно време се понекад помера због магле. Не функционише то тако као што цивили мисле, једно су жеље, а друго могућности. Сад сам се базирала овде, не бих волела да идем за Београд, па макар то била преобука за МиГ 29, тренутно ми је битније да сам са породицом овде.“