Руска маштовитост у архитектури: Најлуђи облици викендица /фото/

Неке архитекте сматрају да та врста креативности не представља никакву уметност, међутим, Сергеј не мисли тако. По његовом мишљењу, народна традиција је важан део руске стварности и складиште идеја за архитекте.

Пројекат „народних руских кућа“ појавио се у фебруару 2017. године. Сергеј, који је на челу бироа „Ателиер“, ишао је на градилишта изван града како би вршио надзор. Почео је да слика необичне куће у Москви, Тверу, Рјазању, Владимиру и другим регионима и да поставља фотографије на друштвене мреже.

„Када сам путовао и видео како људи покушавају да украсе своје домове на нестандардан начин, почео сам да примећујем да је у неким случајевима начин на који то чине врло сличан ономе како би то учинили професионалци који се претварају да нису професионалци. Чинило ми се да је ово веома занимљив терен за истраживање“, каже Сергеј.

„У земљи имамо прилично јединствену ситуацију, јер практично не постоје регулаторна ограничења за приватну изградњу. Ако узмете као пример неки мали европски град тамо је све регулисано. Одсуство такве регулације у Русији омогућава самоизражавање људи који су можда чак и далеко од архитектуре“, наводи Колчин.

Према његовим речима, сличне конструкције традиционално постоји у сиромашним земљама. На Хаитију људи граде куће од кутија. Чак и људи који имају новац граде куће без архитекте.  

Упркос необузданој машти и домишљатости Руса на пољу приватне изградње, ове куће имају заједничке карактеристике. Већина је у такву акцију кренула због потребе за већим животним простором. Најчешће се појављују необичне конструкције кула на кулама и чудни балкони на шиповима, као и колибе или летње баштенске куће са поткровљем, које прави институт у Риги „Латкомунпројект“ од 1986. године.

Понекад Сергеј успе и да понешто сазна о власницима кућа. На пример, власник је ову кућу саградио самостално на напуштеном земљишту. Човек је тамо живео пар година, а онда је негде нестао.

„Сличност са капелом је случајна“, наглашава архитекта.

Према једној верзији, власник таквог „брода“ био је капетан подморнице. Када је отишао у пензију није могао то да прихвати и почео је да гради кућу у облику кабине, а „Волгу“ је у знак протеста подигао на кров. Међутим, човек је убрзо умро и није завршио пројекат, тако да његова удовица са мачком и псом живи у недовршеној кући.

„Људи који имају светле куће се најчешће њима поносе. Било је случајева када су пронашли фотографију своје недовршене кућу на Инстаграму, а затим су слали нове фотографије“, каже Сергеј.

Он објашњава незадовољство архитеката народним пројектима. Терет одговорности притиска професионалца, колеге га могу осудити због примитивизма и непоштовања канона. Поред тога, морате да испуните стандарде светске архитектуре да бисте стекли признање и отишли ​​у историју.

Један програмер нема такав терет, па његово самоизражавање није уопште ограничено. Поред тога, обичан човек није толико упућен у архитектуру, грубо речено „уметнички је не размажен“. И управо због недостатка оквира и шаблона сигурно ће нешто интересантно створити.

 „Ако узмемо све што је изграђено у Русији у 20. веку, онда ћемо, узимајући у обзир све нијансе повезане са стицањем летњих викендица шездесетих и њиховом куповином 90-их година, открити да је тако представљена народна руска архитектура 20. века. А не обраћати пажњу на то, сматрам да је погрешно. И тако је у неком тренутку постало мало више од пуког посматрања и одатле смо почели да црпимо инспирацију за наше тренутне пројекте“, наглашава Сергеј.

Архитекта не даје оптимистичне прогнозе о будућности народних пројеката. Према његовим речима, сопствена индивидуалност се постепено губи. У већини случајева људи не граде сами, већ ангажују грађевинце. Граде куће према типичном и „невероватно досадном“ дизајну, за који се често испостави да је прерађена верзија совјетских викендица 1960-их.

У сваком случају, није потребно говорити о потпуном нестајању народних пројеката. Жудња за креативношћу, маштања о кући из снова и, као што је често случај, недостатак новца за изградњу, приморавају људе да експериментишу са импровизованим средствима. Резултат су или фантастичне колибе које желите да посматрате или нешто тако чудно да једноставно морате само слегнути раменима. Међутим, то их није спречило да постану пуноправни симбол Русије, као што су руске бреза.