У вечери 12. децембра 2000. године испред спортске дворане, тада зване „Пионир” хицима из ватреног оружја тешко је рањен, у том тренутку, кошаркаш Партизана.
Харис Бркић, три дана касније, преминуо је у болници.
Две деценије од момента када је полицијска истрага почела узроци насилне смрти 26-годишњака, у јавности помињаном искључиво уз функцију спортисте, нису утврђени.
Проток времена и догађаји указују на то да ни неће бити јер је можда већ за све исувише касно, правда се овде, као и у другим случајевима из тих година показала као недостижна, али са једном разликом - Харис није био препознат као припадник миљеа које проблеме решава оружјем.
У том времену их је било много, у Београду су те 2000. године, у којој се догодила промена режима, у делу јавности представљена као демократска смена власти, догодио двоцифрени број убистава особа присутних у јавном животу.
Деведесете у двехиљадитој
Пре 5. октобра су страдали Жељко Ражнатовић, министар одбране Павле Булатовић, директор ЈАТ Жика Павловић, криминалаци Зоран Давидовић, Зоран Ускоковић...
Харис није припадао том друштву, због чега је иницијална претпоставка била да је био жртва разбојника који је хтео да отуђи нешто од имовине
Затим, појавила се спекулација је био колатерална штета неспретног атентатора који је погрешио мету и усмртио другу особу.
Обе теорије су пале у воду, Бркићев аутомобил није оштећен, нити је нешто украдено, а број људи високих два метра у општој полулацији није толики да их је лако заменити.
Све што је Харис са собом носио на тренинг на који је каснио и са кога је изашао раније пошто је стручни штаб Партизана установио да је под тремором и ван стања за физички напор, остало је иза њега.
Иза убице није остало - ништа, никакав траг, чауре, сведоци.
Ништа.
„На месту злочина нису пронађене чауре”, гласио је извод из извештаја пренетог на градској телевизији Студио Б.
Сведоче савременици, смена власти је оставила у стању вакуума комплетан државни апарат, Мирко Марјановић је 15 дана после револуције предао ресор Министарства унутрашњих послова, тројном колегијуму министара.
То тело су чинили Стеван Никчевић, кадар СПО, касније близак свим режимима, Божо Прелевић из ДОС, те Слободан Томовић, испред СПС.
Несређеност система, остаци претходног, дечије болести новог, утицај заинтересованих и интересних страна, говоре савременици, сместиле су све сегменте друштва, па и јавну безбедност у стање тихог безвлашћа, али бучне пуцњаве и неспретног сакупљања делића слагалице.
Један је указивао на Бркићев изненадни повратак у Партизан, клуб у ком је доживео афирмацију и стекао статус повременог репрезентативца државе, свега неколико месеци пошто је потписао уговор са моћном и амбициозном екипом Будућности из Подгорице.
Одлазак од куће
Уз једну годину паузе због позајмице Борцу из Чачка, Бркић је седам сезона носио црно-бели дрес, био капитен и лидер генерације, али је 1999. године донео одлуку да пређе у табор великог ривала.
Клуб иза којег је стајала републичка власт на челу са Милом Ђукановићем имао је најбољи тим у савезној држави и могућност да плати и доведе играче по жељи, нарочито са територије заједничке државе.
Новац је био део треће теорије о убиству по којој је Харис у Црној Гори био мета припадника подземља, а уз причу су ишли и термини „рекетирање”, „камата” уз наводно постојање и трећих лица.
Период у ком се све то дешавало, према речима савременика, није познат, али факти говоре да је Бркић имао одличну такмичарску сезону у којој је био део шампионске екипе.
Будућност је славила у све 22 утакмице регуларног дела сезоне, да би у финалу плеј-офа са максималних 3-0 у серији победила Партизан и освојила титулу шампиона Југославије.
Страшан је то био тим, тренер Мирослав Николић је на располагању имао, између осталих, Влада Шћепановића, Дејана Радоњића, Дејана Томашевића, Миленка Топића, Владимира Кузмановића...
Бркић је и следећу сезону започео у црногорском тиму, на четири меча у Евролиги је бележио просечно по десет поена и више од две асистенције, што не указује на то да имао статус споредног играча.
Изненада је дошло до раскида сарадње, његовог одласка из клуба и повратка у Партизан, у том тренутку једину екипу која је могла да помисли да покуша да парира црногорском гиганту.
Покушај бекства од смрти
Пре убиства одиграо је три утакмице, у црно-белом дресу са бројем четири, уместо петице која га је прославила и унела у срца навијача Партизана.
Савременици кажу да на последњој био лош, а дан 13. септембра који није дочекао требало је да са екипом путује у Истанбул, на гостовање екипи Ефеса.
Са вечерњег тренинга је изашао раније и постао жртва оружаног напада.
Двадесет година о томе се не зна ништа, једнако као и 15. септембра 2000. године када је Бркић преминуо у болници од последица рањавања у главу, са два метка.
То указује само на намеру да се жртва убије, што није својствено крадљивцима аутомобила и вредних ствари, а није лако поверовати у верзију по којој је двометраш био колатерална штета, превасходно због чињеница о повредама.
Онај ко је желео да Харис буде мртав никада вероватно неће бити пронађен, нити ће теорија о томе да појмови „новац”, „позајмица”, „подземље”, „треће лице” и „камата” имају везе са тим моћи да буде потврђена или демантована.
Сигурно је само једно - бар тих непуних осам година љубитељи кошарке на југословенским и европским игралиштима могли су да уживају у вештини и потезима момка рођеног у Сарајеву.
У кошаркашким мајсторијама сина из мешовитог брака који није доживео свој зенит, ни у професионалном ни у људском смислу.
► Свет је упознао Алексеја Покушевског – и то пред Грегом Поповићем /видео/
► Партизан кроз драму и преокрет до победе над Мегом!
► Албанија избачена – Српкиње званично на Европском првенству!
