Некада члан стручног штаба репрезентације, а сада тренер Војводине, 1998. године је из Партизана прешао у Будућност и постао први тренер у амбициозном пројекту који је требало да као резултат донесе титулу шампиона Југославије.
И Николић је то успео већ у првој сезони, са тимом састављеним од домаћих играча, Будућност се прошетала кроз југословенску лигу, није имала пораз у регуларном делу, а касније је у финалу са 3-0 у серији победила Партизан.
Бркић је био важан шраф у том тиму, а Николић је уочи те сезоне инсистирао да он обуче дрес подгоричког тима.
„Харис је код мене играо, ја сам довео њега, Дејана Томашевића и Владимира Кузмановића из Београда, нисам хтео странци да долазе, хтео сам да то буду моји играчи, домаћи играчи, као што сада имам то овде у Војводини. Имали смо исте циљеве, ту су били квалитетни играчи, играли су, борили се...“
Наредна сезона, нажалост, донела је растанак Николића и Бркића – Харис је одлучио да се врати у Партизан, а нешто више од месец дана после тога нашао се на мети оружаног напада који није преживео.
„У свакој средини треба пронаћи себе професионално... Играо је Харис добро једно време у сезони, али је одлучио да напусти клуб, нешто се разочарао, немам појма... Ми смо отишли у Италију на гостовање без њега и он је отишао...“
Убрзо је и Николић напустио Подгорицу, али му у сећању, чак и 20 година после тога, остаје Бркићев јединствени стил игре.
„Ма, највећи потенцијал... Ја не могу да заборавим његов онај цик-цак корак. Баш је модерно играо. Њега су ранијих година гурали на плејмејкера, код мене је играо на позицији два, као бек и помоћни плејмејкер. Играо је добро, кажем, невиђени потенцијал, кад крене у први корак...“
Због свега тога, Николић је желео да Бркић буде у његовом тиму, имао је идеју и успео је да је реализује.
„Ја сам изабрао њега, Томашевића и Кузмановића из Београда, кажем, нисам хтео да се доводе страни играчи, а и сви су били адекватно плаћени. У то време нико није веровао да ће у Подгорици моћи да се направи такав тим, велики тим, али сам их убедио да дођу“.
Тог 12. септембра 2000. године Бркић је раније напустио тренинг Партизана, није се добро осећао и добио је дозволу да оде.
Испред хале „Пионир“ га је сачекао наоружани нападач и испалио два хица у њега...
Бркић је због тешких повреда главе преминуо три дана касније, а починиоци тог злочина никада нису пронађени.
„То је било велико непријатно изненађење... Нисам могао ни да претпоставим, нити је било ко причао било шта. Као гром из ведра неба... Спортиста човек, требало је да игра и за репрезентацију даље, да неко претпостави да ће нешто тако да се деси, ма какви...“, закључио је Николић.
► Хтели су да Хариса више нема
► Мића Берић за Спутњик: Ни са ким се нисам разумео као са Харисом
► Џајић за Спутњик o Милану: Звезда до звезда мора преко највећих, не преко Железничара из Лајковца
