Пантић је приредио монографију „Београдски џез фестивал 1971-2020“ у сусрет овогодишњем 36. издању фестивала, које почиње сутра, али и обележавању пола века од покретања Београдског џез фестивала, што се навршава 2021.
Са 15 година сам отишао на први џез концерт – „Weather Report" у Хали Пионир. Нисам имао појма о џезу. Знао сам за Луја Армстронга и Седморицу младих који имитирају Армстронга. Бас соло од 10 минута који изводи Џеко Пасторијус. Аууу! Један концерт је могао да нас промени и надам се да је и данас тако на концертима Ненада Висилића или Чарлса Лојда, да је џез задржао исто што је имао 1917. када је издата прва плоча, каже у разговору за Спутњик Војислав Пантић.
Џез и лирика
Дом омладине Београд је отворен 1964. године и већ 1968. испробана је Велика дворана програмом „Џез и лирика“ када су своју поезију казивали Матија Бећковић и Брана Петровић у пратњи квинтета Института за џез из Граца. Убрзо после тога новинар Алексанадр Живковић је добио понуду пријатеља из Немачке којиу није могао да одбије и тако је све почело.
„Душко Гојковић ми је јавио да је Ли Кониц у Европи и да има слободне термине, упитавши ме да ли бих могао да помогнем да се организује неки концерт“, сећа се Александар Живковић.
Према речима Војислава Пантића, био је то први у серији концерата између 1968. и 1971. уважених америчких музичара и углавном домаће ритам секције, јер није било новца да се доведе цео бенд из иностранства.
„Било је то окупљање публике која воли џез и оснаживање Дома омладине да ради такве догађаје. Ли Кониц, који је преминуо ове године, био је наш драг гост и 1977. и 2013, а отворио је ту велику серију уметника која је Живковићу дала снаге да се обрати можда на најважнију адресу у том тренутку Џорџа Вину и Њујорт џез фестивалу, продукцији у оквиру које је Вин слао музичаре да шетају по Европи“, каже Војислав Пантић за Спутњик.
Амерички џезери у шетњи Европом
Пантић истиче да је крајем шездесетих и почетком седамдесетих Стејт департмент финансирао турнеје америчких џез музичара по земљама Европе.
„Ричарда Никсона су саветовали: 'Можда би ти било паметно да своју политику према Вијетнаму решаваш другачије. Они тамо мрзе политику Америке према Вијетнаму, хајде да балансирамо тако што ћемо слати америчку културу у свет'. Изгледа да је и Никсон волео џез, а његов саветник Вилијем Роџерс га је убедио да Стејт департмент стане иза Џорџа Вина и Њупорт фестивала“, наводи Пантић.
Београд се тако прикључио листи градова на турнеји Американаца по земљама Источне Европе.
„Ми смо тада били земља између Истока и Запада. Њупорт није одржаван само код нас. Биле су ту и Чешка, Пољска, Мађарска, Румунија, али смо једини остали. Тада смо се осетили делом света. Почетком седамдесетих било је тешко замислити да дође нека велика америчка или енглеска рок звезда. Овде су годинама свирали рок бендови на заласку каријере, а џезере смо слушали када су били на врхунцу“, истиче Пантић.
Зашто је Мајлс Дејвис уместо Дубровника изабрао Београд
Београд је те 1971. угостио Мајлса Дејвиса, Дјука Елингтона, „Giant of jazz“ предвођене Дизи Гилеспијем, Орнета Колемана, Герија Бартона.
„У пакету музичара који су путовали Источном Европом није било Мајлса Дејвиса. Милан Шевић, тадашњи уредник програма Дома омладине, који нас је напустио пред штампање монографије, и Александар Живковић, одлучили су да дођу до Мајлса и убеде га да дође у Београд. Мајлс је свирао у Минхену неколико недеља раније и договорили су се да Живковић отпутује у Минхен и сачека га после концерта. Душко Гојковић је тада живео у Минхену и познавао је Мајлса. Дошли су до њега. Гојковић је представио Живковића Мајлсу: 'Ово је човек који жели да те доведе у Београд. Зашто ти нећеш да идеш тамо?' Мајлс је рекао да је то комунистичка земља и да га не занима да тамо свира. Гојковић је био упоран: 'Они тебе тамо очекују, неће ти се ништа десити. То је мој град, тамо воле џез'“, говори Пантић.
Мајлс је на крају пристао, али под условом да му плате пет дана у Дубровнику.
„Дошао је у Београд. Милан Шевић га сачекао и рекао му да сутра путује у Дубровник. На шта је он реаговао: 'А не, не путујем. Мени је овде лепо'. На крају су остали, аранжман за Дубровник је пропао. Требало је да одрже два концерта, међутим Кит Џерет је због неколико празних дана на турнеји отишао у Америку да види девојку и на дан концерта његов авион је каснио два сата. Мајлс није хтео да крене са тонском пробом, док не види све људе на окупу. Шевић је отишао по Џерета. Када је слетео тражио је нешто да једе, Шевић му је рекао: Не, не, идемо прво на једно место па ћеш после да једеш. А Мајлсу су рекли да је Џерет већ у Дому синдиката. Неколико блефова и Мајлс је кренуо са првим концертом, а Џерет је ушетао током наступа“, наводи наш саговорник.
Београд је постао светска метропола џеза, а стандарди су у старту постављени врло високо.
Мајлс Дејвис спашава Београдски џез фестивал
Београдски џез фестивал 1974. постаје градска манифестација. Град преузима финансирање манифестације, то више није Њупорт џез фестивал, али са осамдесетим почиње финансијска криза.
„Фестивал је још 1981. дисао на шкрге. Свирали су тада Дизи Гилеспи, Џорџ Колеман, браћа Марсалис, да би се 1982. фестивал нашао пред укидањем. Мића Марковић, тада члан Савета Европске радиодифузне уније, успео је да убеди Унију да спаси фестивал тако што ће разне земље послати по један бенд у Београд да свирају за потребе емитовања на званичним програмима Европске радиодифузне уније“, истиче наш саговорник.
Пантић каже да Београд није тада био спреман за евроспке џез музичаре.
„За нас су у џезу постојали само Американци у то доба. Морали смо да чекамо 30 година да препознамо вредност европског џеза. Концерти 1982. у Дому синдиката, који прима 1.700 људи, имали су по 300-400 посетилаца. Само 'Мингус Династy' (САД) је окупио мало више да би наредних година и Дом омладине био превелик, јер је програм био мање атрактиван“, говори Пантић.
Фестивал би се угасио 1985. да опет није дошао Мајлс Дејвис.
„Те 1985. године објављен је само један чланак о фестивалу у коме је и данас активан уредник, који се никада није бавио музиком, написао да Београдски џез фестивал треба укинути, да џез није музика својствена нашој публици и да нама треба само народна музика. То би се и десило да нису улетили град и Амбасада САД и следеће године поново довели Мајлса. Сава центар је био пун, он је свирао пред 4.000 људи. Додата су седишта између првог реда и бине и све је било распродато и то без рекламе. Те 1986. фестивал се извукао из пепела, као и сам Мајлс који се неколико година раније извлачио из болести и пред смрт поново постао светска звезда. Од 1986. до 1990. поново смо имали озбиљан фестивал. Свирали су Хенкок, Нина Симон, Дизи Гилеспи је довео је свој 'United Nation Orchestra' и 1990. одржао фантастичан концерт“, истиче Војислав Пантић.
Деведесетих уместо фестивала клубови
Београдски џез фестивал није одржаван од 1991. до 2004. године.
„Било је тих година џеза, али не креативног. Била је експанзија клубова током рата и у једном моменту је било 15 клубова у којима су свирани стандарди и туђа музика. Често се дешавало да дође газда и каже музичару: 'Немој оне твоје агресивне. Дај баладице. Немој да таласаш'. Неки тврде да су многи клубови имали живе програме да би мање плаћали порез на промет. Не знам да ли је то тачно. Било је и великих концерата, али није било креативне музике и наши креативнци нису имали прилику да се представе“, напомиње Пантић.
Традиција и футуризам и обновљени фестивал
Дом омладине је фестивал обновио 2005. под слоганом „Традиција и футуризам“.
„Морали смо према прошлости да имамо озбиљну одговорност, међутим џез се променио. Било је људи из старе гарде који су нам приговарали да нема бапа, џем сешна. Нема, јер их нигде нема. Има пуно Европљана. Да, зато што је Европа постала озбиљан релевантан фактор у светском џезу. Прве три године било је ужасно тешко објаснити публици да се џез променио и представити нов џез. Рачунали смо на младу публику и захваљујући њој фестивал је и дошао до овога што је данас“, истиче Пантић
Док је просек година публике у Америци између 50 и 60, на европским фестивалима 30-40, половину присутних на концертима у Београду чине студенти и средњошколци.
„То нам даје за право да будемо оптимисти у погледу будућности, јер имамо публику која ће пратити фестивал и у наредним деценијама“, каже Пантић.
И у доба короне џез
Пантић истиче невероватну ситуацију да је у сред пандемије пет или шест домаћих састава издало албуме, српски бенд „Hashima“ се нашао у првих 100 на америчкој листи најбољих албума, Лука Игњатовић са својим триом је дошао до финала Европског такмичења младих музичара, а Драгослав Недић је прошле године освојио награду за најбољу фотографију у свету, која је управо настала на Београдском џез фестивалу.
„Да бисмо дошли до ових резултата требало је да музичари који су деведесетих студирали у иностранству дођу и живе код нас, да одавде делују и зато је сцена витална и квалитетна и то Европа препознаје, а може само да буде боље“, наглашава Пантић.
Од 16. до 21. децембра на 36. Београдском џез фестивалу наступиће Ненад Василић – Bass & Strings (Србија/Аустрија), Иван Радивојевић квартет, Филипо Вигнато Трио (Италија/Француска/Мађарска), Горица & The Grooveheadz, Улрих Дрехслер са својим пројектом „Азуре" (Аустрија), Влатко Стефановски и Матија Дедић (Северна Македонија/Хрватска), Лазар Тошић квинтет, Влада Маричић квартет,
Јован Маљоковић секстет (Србија).
