Чланом 19 предложених измена и допуна предвиђа се брисање чланова 61, 62, 63 и 64 Закона.
„Одредбама из наведених чланова је, противно Уставу, потврђеним и објављеним међународним уговорима и законским прописима, прописано да је држава власник верских објеката и земљишта закључно са 1. децембром 1918. године. Материја из области државне имовине је регулисана Законом о државној имовини. Одредбом из члана 63 Закона је прописана управна процедура за утврђивање права својине на верским објектима и земљишту и то на начин који је противан Мишљењу Венецијанске комисије од 21-22. јуна 2019. Године“, пише у образложењу измена Закона у које су „Вијести“ имале увид.
Наводи се да је питање утврђивања својинских права регулисано законским прописима у правном поретку Црне Горе, а нарочито Законом о својинско-правним односима и Законом о парничном поступку.
Одредбом из члана 64 Закона је, како се додаје, био прописан начин коришћења верских објеката и земљишта верских заједница после уписа права државне својине без обзира што је важећим законским прописима регулисано питање начина коришћења и располагања непокретностима у државној својини.
„Одредбе из чланова 62, 63 и 64 Закона грубо крше уставно начело јединства правног поретка које је Уставни суд, у својим одлукама, дефинисао као обавезу ‘усклађености свих правних прописа у Црној Гори’, а што ‘искључује могућност да се законом, којим се уређује једна област, мењају поједина законска решења садржана у систематском закону који уређује ту или неку другу област’“, пише у изменама које је потписао министар правде Владимир Лепосавић.
Наводи се да спорне одредбе нису у сагласности са низом Уставом загарантованих права и стандардима, као што су забрана дискриминације, једнакост свих правних субјеката пред законом и једнакост заштите пред судом, начело одвојености цркава и верских заједница и њихове међусобне равноправности, слобода мисли, савести и вероисповести...
У образложењу измена се подсећа да је Парламентарна скупштина Савета Европе, у свом Извештају о постмониторинг дијалогу са Црном Гором од 22. јуна 2020. године, посебно анализирала кризу коју је изазвало усвајање Закона о слободи вероисповести наводећи да би најбоље решење било да спорне одредбе о тзв. имовинском питању буду изостављене.
„Европски суд за људска права је низом одлука у конкретним случајевима осудио као недозвољен сваки облик конфискације — не само директне конфискације, већ и индиректне, де факто и конфискације имовине законодавним путем“, пише у предложеним изменама.
Како се подсећа, Скупштина Црне Горе је 27. децембра 2019. године усвојила Закон о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница и том приликом догодио се преседан у парламентарном животу Црне Горе будући да су народни посланици, који су се противили усвајању предложеног Закона, ухапшени и физички уклоњени из зграде Скупштине.
Након тога су уследили масовни протести више стотина хиљада грађана који су трајали месецима.
„Реч је о најмасовнијим протестима у историји Црне Горе и првим таквим мирним протестима на Балкану, али и у Европи — упркос чињеници да су бројни грађани учесници протеста били привођени и хапшени, неосновано лишавани слободе, драконски кажњавани и физички прогоњени или застрашивани. Избором нове, 42. Владе Црне Горе, створени су услови да се значајно унапреди стање права и слобода грађана“, пише у образложењу предложених измена.
Један од првих корака на том путу је, како је оцењено, усвајање измена и допуна Закона о слободи вероисповести, којим се у области верских права и слобода успоставља владавина права и усаглашеност Закона са Уставом Црне Горе и прихваћеним међународним конвенцијама.
Додаје се да се изменама и допунама уважавају постојеће верске заједнице и њихов стечени и препознати правни субјективитет, али и ствара правни оквир за стицање правног субјективитета будућих верских заједница у Црној Гори без икакве дискриминације између ових верских заједница.
Прочитајте још:
