Изложба „Иван Радовић, Цртежи из колекције Народног музеја“, коју је приредила Блануша, кустоскиња Збирке цртежа и графика југословенских аутора 20. века Народног музеја у Београду, до 6. јуна може се погледати у Кабинету графике националног музеја.
Цртежи од 1912. до 1942. године
Народни музеј у Београду чува укупно 85 цртежа сликара Ивана Радовића, изведених тушем, оловком, угљеном, као и неколико акварела.
„Први пут ће бити интегрално представљено 67 радова који представљају значајну целину и указују на развој Радовићевог стваралаштва од почетка његовог бављења цртежом 1912. године до аутопортрета из заробљеништва 1942. године“, наводи ауторка изложбе.
Она подсећа да је велики број цртежа Ивана Радовића у Народни музеј стигао средином прошлог века, а најновији око 2000. године.
„Они су били део прегледа југословенског цртежа. Неки од њих представљени су током деведесетих на изложби у Народном музеју и на уметниковој ретроспективној изложби у Галерији САНУ 1971. Међутим, ово је заиста први пут да се интегрално излаже готово читав опус из Народног музеја у Београду“, напомиње кустоскиња и додаје да је Радовићева заоставштина веома богата: чак 2.000 цртежа је његова супруга Олга завештала Галерији САНУ након његове смрти.
Беспрекорни актови и живи пејзажи
Основно полазиште у припремању ове изложбе и писању каталога било је, према речима ауторке, да кроз цртеже из збирке сагледамо како се кретала Радовићева унутрашња стваралачка енергија и да од цртежа до цртежа схватимо колико је одмицао од неких својих постулата и колико се мењао.
„Он се доста мењао и у сликарству и цртежу и током пет деценија стварања кретао се од кубизма до интимизма и поетског реализма“, објашњава Блануша.
Његов цртачки опус се може поделити условно речено на две групе.
„Када ради актове и студије по моделу, његов цртеж је беспрекоран. Упућује на добро познавање анатомије људског тела, међутим ти цртежи делују рутинирано, школски, у њима нема никакве произвољности. С друге стране много више животности, експресије, истине, Радовић показује у цртежима пејзажа, салаша, војвођанских ђермова, крошњи дрвећа. Површним посматрањем тих радова може се стећи утисак као да он шара. Његови потези јесу такви. Некада подсећају и на дечије цртеже, међутим у томе итекако има атмосфере амбијента и животности и истинитости коју сваки уметник жели да покаже“, истиче Блануша.
Прикази наизглед небитних детаља
Цртежи Ивана Радовића настали су као приказ сегмената живота и природе, за које је уметник веровао да су носиоци онога што чека да буде препознато.
„Он је откривао оне за обичног посматрача, наизглед, потпуно неважне ствари, а и сам је рекао да није било појаве или ситуације коју није представио на свом цртежу. Пејзажи поред пута, дрвеће поред кога пролази коњска запрега, вероватно не бисмо ни запазили такав призор. Али када станемо пред његово дело размишљамо не само о цртежу него о уметнику који је успео да пренесе на нас атмосферу мотива које је представио. То говори да је он био лирска природа, поета војвођанских пејзажа, у сликарству подједнако као и у цртежу. Кроз цртеж је пролазио свом снагом свог бића, увек у тежњи да свет око себе тумачи снагом свог унутрашњег доживљаја и да на тај начин изаражава наинтимнија и најделикатнија осећања“, појашњава ауторка изложбе.
Његово цртежи често делују као да су потпуно произвољни, али иза тога сакривала се дубока емоција.
„Говорио је да је знао некад и по десетину цртежа да направи и да је деловало лако као да их је урадио у трену. Он јесте био уметник који је врло лако радио те цртеже, управо када је радио слободно, када није размишљао о композицији или формату на коме црта па се дешавало да је морао да сужава фигуру. Тако имамо стојећи женски акт где је глава окренута потпуно у страну јер није могла да стане на папир. Видимо предимензиониране ноге и руке баш налик дечијим цртежима. Сви они носе дозу спонтаности, али и одређене промишљености и жељу уметника да своје доживљаје пренесе на посматрача“, каже кустоскиња.
Урођени оптимизам
Цртежи у великој мери доприносе разумевању Радовићевог сликарства.
„Цртежи су му послужили да у сликарству пронађе адекватан израз, а дешавало се да сликарство пробуди у њему оне најтананије емоције које је онда преносио путем цртежа. Неки од његових цртежа били су само скице за сликарска дела, али јесу били и његова аутентична самостална дела и овом изложбом желимо да покажемо Радовића као цртача. Чак и када нису били инспирисани неком темом или мотивом, ти цртежи су носили дозу експресивности и представљају његова успешна цртачка дела“, каже Блануша.
„Мислим да кроз 67 његових радова итекако можемо да стекнемо представу о Радовићевом стваралаштву и урођеном оптимизму који је ширио, као и о томе како је текао његов развојни пут од почетака у гимназији, преко Академије у Бидимпешти, Прашке академије, школовања у Паризу и у другим центрима светске уметности“, додаје Евгенија Блануша.
Прочитајте још:
