Реч је о тридесетак слика насталих између 1932. и 1934. године које су претече чувених „Шидијанки“ и „Берачица“.
Ауторка поставке Дијана Метлић, за Спутњик открива како је настао овај необични циклус Шумановићевих радова.
Рађене по скицама и сећањима
„У `Црнкама из Париза` имамо два различита модела, једну бринету и једну црнку, па бисмо могли рећи да је ово циклус посвећен тамнокосим дивама, или моделима које је Сава сигурно упознао у Паризу, на Монпарнасу. Циклус чини око тридесетак слика, с тим што нам је остало врло мало, само две скице, односно цртежа које је Сава са собом донео у Шид 1930. године када је трајно напустио Париз. Све остале слике рађене су по сећању“, каже Дијана Метлић.
Да Шумановиеве црнке које су остале у сенци његових плавокосих дама заслужују подједнаку пажњу као „Шидијанке“ или „Берачице“, уверена је ауторка поставке. Она даје и свој одговор на питање ко су жене на Савиним сликама, кратке косе и тела украшеног накитом, далеке и неосвојиве, тајанствене као да долазе из неке друге реалности.
И заводнице из филмова утиснуте у сећање
„Припадници Париске школе којој је и Шумановић припадао размењивали су моделе, тако да су се те даме сигурно појављивале и у студију на Монпарнасу где је Сава и живео. Али сматрала сам да то физички опипљиво присуство модела треба проширити једном дугачијом интерпретацијом и у њима уочити моделе које је Сава већ налазио у историји уметности – а које су биле пут ка идеалној женствености коју ствара у „Црнкама из Париза“. Такође сам се окренула и ономе што је чинило стварност Париза тридесетих година, а то је филм, фотографија, илустровани часописи. Сигурно је да је Сава био свестан и света и живота који се око њега одвијао. Верујем да су и те заводљиве црнке - које су много пре плавуша на великом екрану биле познате, харизматичне и неодољиве - биле утиснуте у његово сећање. И он их је такође интегрисао у своје „Црнке из Париза“, сматра Дијана Метлић.
Она подсећа да је и начином израде ових слика створен посебан ефекат.
Фигуре као да излазе из слике
„Рађене су са изразито густом пастом која као да их уздиже изнад површине платна. Њихове фигуре, груди, стомаци, торзо као да излази из самог нивоа слике тако да имате утисак као да ће се појавити у простору и формирати тродимензионалну слику која ће постати жива пред вама. Мени се чини да је Сави Париз много недостајао и да је „Црнкама“ покушао да оживи тај дух Монпарнаса који је он заиста живео. Његов живот у Паризу подразумевао је не само дружење са припадницима Париске школе и моделима, већ и активно живљење тог живота у ноћним клубовима, у задимљеној атмосфери, у Ротонди у којој је осликао један стубац што је један од доказа да је био интегрални део француске школе сликарства“, подсећа Дијана Метлић.
Да Сава није само посматрао париски живот већ и учествовао у њему потврђују „Црнке“ које су заправо један сегмент његовог активног живота у Паризу, сматра наша саговорница.
Најављен излазак у шидски крајолик
„Мислим да је честа прадстава о Шумановићу као закопчаном, интровертном и готово аутистичном уметнику погрешна. Он је само био велики господин и врло уздржан, нарочито када је у питању разговор о дамама са којима је проводио време у Паризу“, напомиње Метлић.
О значају овог циклуса слика говори и податак да он најављује Савин излазак у простор и увођење шидског крајолика на слику.
„Кроз тишине соба које је још једном проживео у овом циклусу - сећајући се Монпарнаса и говорећи му `довиђења` – Сава је коначно схватио да је Шид постао његова свакодневица и простор његове тишине. Он ће коначно изаћи из те собе у коју се био затворио, отвориће се природи као великом извору надахнућа и кренути у стварање новог великог циклуса.“
Ходочашће Сави Шумановићу
За Саву Шумановића изједначити живот и уметност била је неминовност. Припадао је људима који се потпуно изједначавају са својим стваралаштвом, толико да свакодневица за њих не игра никакву улогу.
„Двадесете године које је Сава Шумановић проживео у Паризу последња су етапа некаквог безбрижног и сигурног живота који је прекинут са крахом америчке берзе, а касније потпуно преображен доласком национал-социјалиста на власт. То је време када су многа дела модернистичког духа посматрана као дегенерисана уметност, а многи уметници страдали или емигрирали у Америку. Сава Шумановић се повукао у тишину свога Шида и тамо до самог краја стварао непролазно дело – слике које и данас сијају. Због тога верујем да је долазак у шидску галерију једна врста ходочашћа Сави Шумановићу“, закључује Дијана Метлић.
