„Ми нисмо анђели“, „Лепа села лепо горе“, „Ране“, „Небеска удица“, „Сложна браћа“, „Вратиће се роде“, „Месо“, само је део опуса Николе Пејаковића који за Спутњик говори о серији „Кости“, покајању, новој гитари, али и зашто више неће рећи ниједну лошу реч о српским политичарима.
Управо се завршила серија „Кости“ рађена по Вашем сценарију и у којој тумачите лик свештеника Драгана. Колико сте пишући сценарио за „Кости“ били инспирисани стварним догађајима, а у којој мери је серија производ Ваше имагинације?
— Ово је све фикција. Наравно, човек пише из себе, користећи оно чиме је натапан годинама. Сви смо ми натапани тугом и срећом. Све је то на корист, чак и несрећа и незгода. Врло је занимљиво да људи „Кости“ посматрају као сурови реализам, а то је заправо бајка. У занатском смислу, да би се постигао утисак реалног, изгледа да се треба прибећи једној врсти сабијања, као када правите сок, па у есенцији треба направити већу густину да би се добио одговарајући утисак. Станиславски је својевремено радећи на свом глумачком систему, довео праве бабе и ђедове на сцену, па је видео да то не функционише, да та врста документаризма у драмском ткиву нема такав ефекат. Тако да је серија „Кости“ једна бајка.
Колико у серији има атмосфере данашње Бањалуке?
— Има је колико треба. Ово је лични поглед ауторске екипе на Бањалуку и ово време. Није објективан ни документаристички наратив, већ наш лични став. Град нема дух, постоје људи на које се град накачи. Београд има рецимо Мому Капора, Милана Младеновића, па се град накачио на њихов дух. Има нас у тој Бањалуци, а колико има Бањалуке и како је ко доживљава, друго је питање.
Да ли сте улогу свештеника писали за себе?
— Нисам, али сам знао да ћу је играти. Тај лик је плански стављен у центар приче. То је мој тајни задатак да прекинем ту ружну и одвратну навику и обичај да се свештена лица приказују као карикатуре, као корумпирани. То је кренуло давно, у комунистичким пропагандним филмовима.
Свим ликовима у серији је потребан опрост, покајање и долазе код свештеника Драгана како би се исповедали...
— Нема безгрешних. Постоји само један безгрешан, а то је Господ Исус Христос. Зато и кукамо када се родимо, јер смо грешни и чека нас борба. Нама је дат избор да ли ћемо следити ђавола или Господа, да ли ћемо бити мува или пчела. У центру ове серије је покајање.
Да ли је тешко доћи до покајања?
— Није. За покајање је потребно скрушено срце и да човек своју гордост баци себи под ноге, да је сваки дан теше и бруси, да она постане ситна и мала, јер не верујем да може потпуно да се одбаци. Покајање је неопходно. Та врста скрушености, смирености је оно што недостаје овом свету.
Да ли је то излаз из друштва које приказујете у серији „Кости“?
— Не бавимо се овде друштвом. Друштво је као стољњак на коме ми цртамо, ти друштвени односи су датост. Први пут ћу рећи ово: Од мене више нећете јавно чути ниједну критику ниједног српског политичара на врху. Ниједну лошу реч. Има више разлога за то, а навешћу један. Не желим да се наши непријатељи веселе гледајући наше свађе и сукобе. Толико се накотило непријатеља православља и Срба. Читав живот гледам ту силу, црну, сатанску која надире. Ове мреже и интернет су као отворени панел 24 сата где људи критикују и износе своје мишљење. И моја одлука да не изнесем своје мишљење је ваљда неко мишљење. Мислим да људи треба више да се окрену себи, а мење политичарима и да се више позабаве својим празилуком који им вири...
Писали сте сценарио за филм „Тома“ са Драганом Бјелогрлићем. Како је било вратити се у то време? Каквог Тому сте желели да прикажете?
— Тома Здравковић је наше власништво и сви имамо право на њега. Не могу да кажем да је био тежак задатак, али сам га прихватио са мало већом одговорношћу. Ја нисам југоносталгичар, нити имам ружичасте наочаре када гледам на то време. Нису ме интересовале ни анегдоте. Годину-годину и по сам разговарао са људима који су га познавали, попут његове супруге. Покушао сам да сценарио не буде збир анегдота, да нађем шта је унутар Томе, коју тугу носи и од чега је направљен и од чега умире. Обухватио сам последњих годину и по дана његовог живота. Сценарио је завршен, па је дошло до проширења због серије. Редитељ узме сценарио као штоф и онда направи капут какав му одговара. Не ваља само ако узмете тешки енглески штоф и направите летњу хаљину.
Да ли је било тешко приказати тог Тому изнутра, пренети емоције његових песама?
— То вам је као када вам неко зада да ископате канал за кабл или цев и ви знате да је то ширина лопате и дубина 70 и копате. Некада наиђете на стену, али настављате да копате. Радите најбоље што можете, а да ли ће то породити квалитет и да ли ће се на људе пренети истина о Томи, то ћемо да видимо. Сваки посао захтева извесну пожртвованост. Радите од јутра до сутра, а квалитетни део у нашем раду је Божји, ми на то не утичемо.
Пишете, глумите, режирате, свирате. У којој од тих улога се најбоље осећате?
— Морам признати да је музика нешто у чему се најпријатније осећам. Некако ми је најпријатније у том оделу. Временом је и писање за филм и ТВ почело да ми причињава све веће задовољство. Све више уживам у том процесу. Откривам — можда звучи мало претенциозно и извињавам се због тога — Божје присуство у свим тим пословима. У писању када креирате лика, ако га добро замислите и ако је довољно тачан, он само иде из сцене у сцену, а ви само пазите да не упадне у неки јарак. То причињава задовољство. Сâм процес. Као прављење плоче у студију са Војом Аралицом, па дођу други музичари, то је најдрагоценије и најлепше у послу.
Да ли Вас изненађује када данас млади цитирају реплике из култних остварења у којима сте учествовали попут „Лепа села лепо горе“, „Сложна браћа“, „Вратиће се роде“?
— Не изненађује ме. И ја сам знао напамет Кустине филмове. Сећам се чувене емисије „Примус“, из које је после настала „Топ листа надреалиста“. Слушали смо и снимали ту емисију на касете. На све те људе са којима сам радио када сам дошао у Београд 1984/1985, који су ми сада и пријатељи, гледам као на јунаке из своје младости. Имам ту врсту поштовања и љубави према њима. Драго ми је да се наставља та традиција.
Да ли размишљате о повратку у позориште? Ви сте ипак позоришни редитељ.
— Ја нисам никада ни отишао из позоришта. Запослен сам у Народном позоришту Републике Српске и моја радна обавеза је режирање у Народном позоришту, али ова корона је пореметила све, нарочито рад у позоришту. У позоришту је заиста немогуће радити са маском и на дистанци. То је као када бисмо играли фудбал везаних ногу. Позориште јесте у темељу свих мојих других послова. Позориште је, не смем рећи веће од живота, али из позоришта су изашле све ствари о којима ми сада говоримо. Музика јесте најближа Богу, али театар настаје чим се нађу два човека.
Шта тренутно снимате?
— Радимо серију „Адвокадо“. То је пунокрвна комедија. Тек смо почели снимање и молим Бога да нам некако помогне да га завршимо.
Да ли припремате нови албум?
— Неки дан сам купио гитару, стара марка. Нисам до сада имао такву. Идеја је да на пролеће издамо сингл, а онда и албум. Видећемо да ли ћемо имати времена, волео бих да поново уђем у цео процес са Војом, да направимо коју песмицу. Надам се да ће се наћи неко решење за ову корону. Свако од нас је изгубио неког, већина нас. То није шала, али то је урађено са Божјим допуштењем и мислим да је то позив да се људи пресаберу. Неке ствари не могу даље овако, та врста понашања људи и ове цивилизације мора да престане. Ми затварамо очи пред свим што се дешава, али Бог не затвара. И нећемо се провући. Нећемо проћи испод Божјег радара, тако да је боље да се уразумимо.
