Како је пукла љубав између Звезде и Обрадовића

Црвена звезда још од одласка Дејана Радоњића лета 2017. године није успевала да дугорочно реши питање шефа стручног штаба.

Пробало се са Душаном Алимпијевићем, Миланом Томићем и Драганом Шакотом, ускакали су да помогну Миленко Топић и Андрија Гавриловић, али се све на крају завршавало неславно.

Звезда јесте освајала трофеје и била најбољи тим у Србији, али је тренерска позиција често бивала упражњена. И то је полако кренуло да се прихвата као нормалност.

Све је, ипак, требало да се промени 8. јуна ове године, када је Обрадовић и званично постао тренер првог тима клуба са Малог Калемегдана.

Али, шест месеци и 16 дана касније – Обрадовић и Звезда су, како је навео клуб, дошли до споразумног раскида сарадње.

Обрадовић је навијачима, али и стручњацима, представљао неког ко би требало да улива преко потребну сигурност са најбитније позиције у свету кошарке.

Требало је да буде дугорочно решење Звездиних вишегодишњих проблема и да, пре свега, направи систем од којег ће црвено-бели профитирати и у случају његовог одласка.

Дошао је као легенда клуба која је исти задужила као играч, а приликом сваког појављивања у „Пиониру“ добијала громогласне аплаузе и овације.

Дошао је тренер са европским искуством и одлично одрађеним послом у претходних неколико сезона, што у Алби из Берлина, што у Локомотиви Кубањ, што у Монаку.

Дуго се веровало да је Обрадовић ранга изнад Звезде, и што се квалитета и што се финансијских прилика тиче, па је његов долазак само још додатно обрадовао навијаче.

Тренер који је направио историјски успех са Локомотивом 2018. и дошао до финала Еврокупа са 20 победа – без иједног пораза – је само по том податку је обећавао много.

Практично је све обећавало тог 8. јуна 2020. године.

„Не могу сви да буду скорери, мора да постоји и неко везивно ткиво. Поготово у спољној линији, где поред Волдена и Лојда, са којима може да се комбинује, морамо да имамо неког ко више размиљша као плеј. (Ленгстон) Хол то може, има велику кошаркашку интелигенцију. Уверен сам да ће навијачи бити пријатно изненађени“, изјавио је Обрадовић пре почетка сезоне за „Спортски журнал“.

Звезда је на позицији племејкера, у пракси, имала само поменутог Хола, док су на папиру то још били и Тејлор Рочести, Кори Волден и Алекса Ускоковић.

А, када се Хол нешто озбиљније повредио, Звезда је остала без плеја. И то је, делом, оно због чега је Обрадовић остао без посла.

Игра црвено-белих је током целе сезоне изгледала безидејно. Није да није било некога ко може да погоди и сам себи да изгради позицију – било је вероватно и превише таквих играча – већ није било некога ко се од тог типа суштински разликује.

Нападачка конструкција тима са Малог Калемегдана пречесто је изгледала једнодимензионално, а избори у играчком кадру су томе значајно допринели.

Хол за сада није оправдао очекивања. Волден, који је током каријере показао да може да игра на позицији плејмејкера, потпуно је одвојен од исте, за шта је крив Обрадовић, Ускоковићу је тек у финишу мандата дао прилику, а Рочестију с разлогом није продужена сарадња.

„Сагласан сам да смо имали превише странаца и то је за паметног човека лекција. То је била одлука бившег тренера (Милана Томића прим. аут.). Њему свака част, али је отишао јер није могао више да издржи. Ту грешку имамо као велико искуство“, рекао је први човек Звезде Небојша Човић за „РТС" пред почетак нове сезоне.

Човић је уједно најавио и план за наредну сезону под називом „купујмо домаће“, са планом да се не понови ситуација из две сезоне иза њега.

Неколико месеци након што је нова сезона почела свако може да закључи да домаћи играчи не да нису били у Звездином првом плану, већ су сатерани у ћошак.

У неколико наврата није био стран пример да током евролигашких утакмица сви српски играчи заједно не пређу једноцифрен учинак. Једном је Марко Јагодић Куриџа био једини стрелац на утакмици, што се српских кошаркаша тиче.

Звезду је, према сајту Евролиге, чинило седам странаца и девет домаћих играча, доласком Кина Колома уместо Рочестија.

Бранко Лазић, Огњен Добрић, Марко Симоновић и Огњен Кузмић су играли по око 13 минута по утакмици, Јагодић Куриџа се на паркету задржавао пет минута дуже, док је убедљиво највећи минутажу (23) имао Дејан Давидовац.

Од поменутих седам странаца, само су Дуоп Рит и Рочести играли мање од 20 минута по утакмици, што само по себи говори о томе око кога је Обрадовић градио екипу и на кога се највише ослањао.

„Купујмо домаће“ није било лако реализовати, јер су српски кошаркаши који су на тржишту или већ проверени и доста скупи, или поприлично неискусни и тренутно испод квалитета Евролиге.

Ипак, оно што је сметало свима, а очигледно и управи, је било то што је ове сезоне домаћим играчима дата или споредна или епизодна улога.

Истини за вољу, вероватно никога не би занимало ко је које националности да су резултати били добри, али пошто то није био случај – епилог је био донекле и очекиван.

Ко је одговоран за овакав сплет околности није потпуно познато, али се кроз позадинску причу провлачи информација да је Обрадовић добио екипу какву је, мање-више, тачно и хтео.

Обрадовић је добио шта је желео и имао велику слободу, али је одговорност која је са истом долазила, испоставило се, била превелики залогај.

​Када је тачно клуб одлучио да контактира Дејана Радоњића и понуди му Обрадовићево место није познато, али се верује да је коначна одлука донета после дебакла у Санкт Петербургу.

У 16. колу Евролиге црвено-беле је декласирао Зенит резултатом 98:68, а ту је, поред игре, „пукао“ и тренер.

„Лично ми је срамотан начин на који смо изгубили. Оно што сам рекао у свлачионици остаће у свлачионици, то није за медије“, изјавио је Обрадовић после меча.

Саша није био задовољан играчима, али, према незваничним информацијама, ни играчи нису били задовољни Сашом. Атмосфера у свлачионици дотакла је ново дно, а Обрадовић је одлучио да јавно критикује своје изабранике.

Није био први пут да то ради, али је овог пута било са више резона него претходни, када је највећи део критике свалио на домаће играче који нису показали довољно.

Домаћи играчи су углавном били маргинализовани, па је свака критика која је могла да буде упућена морала да буде упућена странцима – односно, онима од којих се највише очекује.

Оно што је такође недостајало је комуникација између малтене свих страна присутних у клубу.

Знао или ни шта се спрема, док су медији редом објављивали да је, незванично, Саша бивши, он је држао тренинг као и сваки претходни.

Недуго затим стигла је и потврда Црвене звезде, која је изостала за повратак Радоњића. Уместо црвено-белих то је учинио „суперагент“ Мишко Ражнатовић, дугогодишњи заступник црногорског стручњака.

Утисак је да је између Обрадовића и страна којима је био окружен недостајала комуникација – потцењено битан сегмент у функционисању сваког клуба.

Када се све сабере одузме, Саша Обрадовић није урадио довољно добар посао.

Саша Обрадовић није лош човек, штавише. Саша Обрадовић није само још један у низу тренера који су радили на Малом Калемегдану.

Саша Обрадовић ће, без трунке сумње, остати жива легенда Црвене звезде.

Једноставно није било суђено.

► Обрадовић бесан после дебакла Звезде: Срамотно!

► Да ли је искусни Шпанац решење Звездиних проблема?

► Парадокс кошарке на Јадрану: Једна екипа се удавила, а шест и даље плива у Европи