Генерално, суђење преминулим није први преседан у светској историји. Године 897. у Риму је одржан по злу чувен процес под називом „Мртвачки синод“. Тада је папа Стефан Шести организовао суђење над телом свог претходника Формоза, који је умро девет месеци раније. Суђење је одржано у складу са свим спољним формалностима: полураспаднути леш је постављен на оптуженичку клупу и чак је био подвргнут испитивању (за покојника је одговарао његов „адвокат“ — ђакон, који је седео поред њега). Као резултат суђења, труп је осуђен на смрт и бачен у реку Тибар.
Много векова касније, у јануару 2010. године, нешто слично се поновило у Кијеву, када су организовали лажни судски процес давно умрлим лидерима СССР-а и Украјинске ССР, и оптужили их за организацију глади ’30-их година која се у Украјини назива Холодомор. До првог круга председничких избора остало је неколико дана, а тадашњи председник Виктор Јушченко знао је да неће догурати ни до другог круга, а оно што је заиста желео јесте да уђе у историју као човек који је осудио самог Стаљина. Због тога се нису замарали судским поступцима: за разлику од првог „Мртвачког синода “, овог пута оптужени (па чак ни њихова тела) нису били присутни на заседању, били су лишени адвоката и могућности да изнесу своју тачку гледишта.
На првој десетоминутној седници упознавања, тужитељка која је такорећи припремала оптужницу, затражила је од суда да јој да четири дана да прегледа 250 томова овог случаја, али јој није дата таква могућност. Већ следећег јутра суд, који је први пут видео ове бројне томове, „пажљиво их је проучио“ и донео „историјску пресуду“. Штавише, тужитељка се ограничила на двоминутну примедбу, након чега се пресуда читала два сата и 40 минута, из чега је било јасно да је написана унапред.
А сада је Украјина одлучила да понови слично суђење (својеврсни „Мртвачки синод 3“) Стаљину и Берији. Али овог пута већ се узима случај депортације кримских Татара 1944. године. Актуелна влада сада има нешто више времена него што је тада имао Јушченко, па се процес припрема дуже и детаљније. Кривични поступак из члана 442 Кривичног законика Украјине („Геноцид“) покренут је још у децембру 2015. године. Годину дана касније, Окружни суд у Гењическу је одобрио спровођење преткривичних поступака у вези са испитивањем жртава. У допису од 18. маја 2017. године украјинско тужилаштво, представљајући се као „кримско тужилаштво“, именовало је двојицу осумњичених: Јосифа Стаљина (Џугашвилија) и Лаврентија Берију. А неколико дана касније, у владиним новинама Украјине, исто тужилаштво је чак известило да је наводно саопштило преминулима да су осумњичени. Како је то успело, остаје мистерија.
Стаљин добио и браниоца
А пре неки дан, у наставку ове фарсе, Центар за правну помоћ у Кијеву (очигледно пошто није добио одговор од оптужених) званично је именовао јавне правне заступнике оптужених као „бесплатну правну помоћ“. Тако да ће овог пута Стаљин и Берија имати своје „ђаконе“ који ће говорити у име мртвих.
Наравно, у нормалној правној држави такав случај, чак ни теоретски, не би могао да дође до суднице. Да се процес не би претворио у фарсу, постоји јасна пракса која се тиче случајева који се односе на умрле или погинуле: покреће се кривични поступак због чињења кривичног дела, спроводи се истражни поступак, током којег истражитељ идентификује осумњичене, утврђује чињеницу њихове смрти и затвара овај случај, координирајући ово питање са тужилаштвом. Тако се увек догађа и у Украјини. Али само ако Стаљин није осумњичени. Као што видимо, када је ова историјска личност на списку потенцијалних оптужених, судски поступак функционише другачије.
Судећи по коментарима Андреја Доманског, који је именован за Стаљиновог браниоца, украјински истражни суд се једноставно претварао да не зна за смрт совјетског лидера. „У спису предмета немамо потврду о његовој смрти, можда он остаје жив за истрагу“, појаснио је адвокат. А када Доманског питају да ли је принуђен да први пут брани мртвог човека, он појашњава: „Пре ће бити да је ово моје прво искуство са клијентом који ће напунити 141 годину“. Као што видите, чак и адвокат, а не само истражитељи, не искључује могућност да је Стаљин жив. Домански такође помиње историјске преседане (очигледно имајући у виду „Мртвачки синод “): „У историји је било примера ексхумације осумњичених са њиховим даљим изношењем на суду. А онда су убијени“. Дакле, могуће је да ће се украјински судски извршитељи појавити код зидина Кремља, где је Стаљин сахрањен.
У принципу, пресуда још једног у низу судова против лидера СССР-а је већ јасна. Кијевске власти ће од овога још једном направити политичку представу, као у случају суђења за глад ’30-их. На пример, сада се у украјинским уџбеницима може наћи да су Стаљин и његово окружење 2010. године „званично осуђени за Холодомор“. Што иначе није тачно. Тада је, на крају крајева, у изреци судске одлуке само забележена чињеница смрти свих окривљених, а закључак о њиховој кривици наведен је само у оптужници коју је прочитао судија. Ни Кијевски суд није смислио казну мртвима. Највероватније је сада планирано понављање овог сценарија, али уз учешће адвоката.
Покушај подстицања незадовољства кримских Татара
Јасно је и зашто се одржава читава ова представа. Кијев на тако екстравагантан начин поново покушава да распламса незадовољство кримских Татара, искоришћавајући трагичне странице историје. Већ дуго и неуспешно се тиме бави „Меџлис кримскотатарског народа“ (кримскотатарско национално удружење), који је са Крима побегао у Украјину. Тема геноцида и кажњавања одговорних за њега је традиционална мантра ових појединаца који су у Русији идентификовани као екстремисти.
Депортација кримских Татара (као и други случајеви присилне миграције народа) давно, још у СССР-у, осуђена је на званичном нивоу. Правна рехабилитација свих народа и националности које су изложене репресији, потврђена је и у савременој Русији. На последњој конференцији за штампу Владимир Путин је те депортације назвао „трагичним, тешким и црним страницама“ руске историје.
Истовремено, ове странице се не смеју брисати из глобалног контекста, као што то последњих година покушавају западни и украјински политичари и политиколози који су им се придружили. Али тужиоци који воде случај „Мртвачки синод 3“ већ почињу да размишљају о формирању међународног трибунала за случај депортације из 1944. године. Али у овом случају, на нивоу трибунала, неопходно је размотрити све чињенице присилног расељавања народа у 20. веку. И испоставиће се да депортација кримских Татара ни издалека није највећа трагедија (како у погледу броја расељених лица, тако и у погледу броја жртава). Испада да је за оптуженичку клупа потребно ископати не само Стаљина, него и тадашње лидере Сједињених Држава, Британије, Пољске, Чешке и готово свих западних земаља.
И Лондон организовао масовна пресељења народа
Рецимо, много је масовнија и бруталнија депортација етничких Немаца након Другог светског рата која је била резултат консензуса држава победница. Штавише, објашњена је на исти начин као и „стаљинистичке депортације“, као жеља да се избегну етнички сукоби који би довели до већег броја жртава. Подсетимо, и пресељавања Украјинаца из Пољске или Пољака из Галиције — из неког разлога још увек не постоји питање враћања њих у њихову историјску домовину (као што се то ради са кримским Татарима). А тема реституције у Пољској и даље дели политичко друштво.
Најмасовнија и најкрвавија миграција народа је „размена становништва“ током поделе Британске Индије ’40-их. Тада је пресељено више од 14 милиона људи (неколико пута више него током депортације кримских Татара), мртвих и несталих има стотине хиљада, ако не и милиона. Али британски историчари се радије присећају „стаљинистичке депортације народа“ уместо ове масовне трагедије коју је организовао Лондон. Штавише, Британије и САД су наставиле са праксом присилног пресељавања народа све до ’70-их, када су иселили целокупно становништво архипелага Чагос.
Из неког разлога, никоме није пало на памет да осумњичи тадашње председнике и премијере Запада са циљем спровођења „мртвачких синода “. Само када је реч о Стаљину може се приредити оваква представа.
Вреди поновити да је свака депортација народа ужасна трагедија. Али суђења историјским личностима у складу са законима и кодексима нашег доба су исмевање правде, историје и здравог разума.
Прочитајте и:
- Шта се десило са стотинама тона злата које је Стаљин извезао из Шпаније
- Масовна туча у Одеси због Стаљина
- О овоме се не говори: Са чиме се Црвена армија суочила приликом напада на Берлин
Погледајте и Спутњикову емисију „Моја Русија“ – „Тајне Стаљиновог атомског бункера“
