Овако Јелена Раичевић, медицинска сестра са Института за ортопедско хируршке болести Бањица, исказује колико је поносна на себе и своје колеге, здравствене раднике, који се скоро читаву годину уз велика одрицања и жртве боре против корона вируса и пружају помоћ онима којима је она у овој пандемијској години била најпотребнија.
И пре него што је ортопедија на Бањици ушла у ковид систем, Јелена је имала прилике да се сусреће са тешким пацијентима јер се и код оних чија је патологија ортопедске природе понекад дешавала реанимација. Имала је контакт са респираторима, а њена болница је, како нам каже, била прилично опремљена за све време трајања епидемије.
У почетку је све деловало немогуће
„Оно што је страшно овде, и што је свима било необично и чудно, је број тих респиратора и број интубираних пацијената са искључиво респираторним проблемима. То је оно прво што је следило када је требало да се организујемо како ћемо све урадити, на шта заправо треба да се фокусирамо и какве смернице треба да добијемо. Тако да није толико било страно, него колико је било обимно и колико је у тренутку деловало немогуће“, сведочи Раичевићева за Спутњик.
Ова година је за њу донела много изазова. На почетку ни сама није веровала да ће епидемија достићи овакве размере. У првом таласу била је послата на испомоћ у респираторни центар Клинике Драгиша Мишовић где се, како каже, нашла на туђој територији, сусрела се први пут са неком чудном болешћу, са новим људима.
Сазревање преко ноћи
„Хвала Богу, сви су имали и разумевања и стрпљења, тако да после свега тога, када сам схватила да се заправо прилично добро сналазим уз помоћ свих осталих људи, онда сам почела професионално и лично да сазревам. Буквално смо сви преко ноћи сазрели и стасали у неке озбиљне здравствене раднике. Увек је то озбиљна ствар каква год да је ситуација, али ово нас је променило преко ноћи“, наглашава наша саговорница.
И након девет месеци у току којих су се она и њене колеге привикле на нов начин рада, и даље је веома стресно, али Јелена подсећа да сви здравствени радници у Србији ипак раде добар посао за наше грађане.
Њена порука за следећу годину је да се и даље чувамо и придржавамо епидемиолошких мера, јер и они који не верују морају да схвате да корона није шала нити било каква теорија завере. Раичевићева поручује грађанима да у наредној години шире љубав и пружају подршку једни другима.
Милијана Гајић, медицинска сестра Дома здравља „Др Симо Милошевић“ са Чукарице, за своје 23 године рада никада није чула толико речи хвале од стране пацијената него што је у току ове године. Гајићева је радила са болесницима у привременој болници на београдском Сајму, затим у ковид болници у Штарк Арени и ковид амбуланти чукаричког Дома здравља.
„За све што учиниш ти добијеш хвала. Људи су дивни, сјајни као пацијенти. Мени је то било фасцинантно. Људи су захвални сваку моју интервенцију, за сваки прилазак тој постељи. Ми смо после смена налазили цедуљице које су они лепили нама на пријемном одељењу, имам и неку песму коју нам је излечени пацијент оставио, јер немамо директне контакте, не смемо ни да их имамо“, сведочи Гајићева.
Ова година је за њу била веома тешка и упркос томе што је сваког дана била срећна што је некоме помогла, ужасно се осећала за време ванредног стања када су њена деца живела на брзој храни, а она враћајући се кући не би срела ниједан аутомобил на путу, ниједног човека.
Подршка породице
„Мени је престао живот и преокренуо се у неки други од марта ове године. Од марта смо стартовали пуним снагама. Није било годишњег одмора, боловања, слободног дана, није било - не могу. Сви смо били радно активни. Није било 'е јуче сам била, је л' могу ја сутра да идем у ковид амбуланту, а данас да радим у амбуланти у дому здравља', нема тога“, наглашава Гајићева.
Подршка породице коју је имала од самог почетка много јој је значила. Успела је да се сачува од ковида 19, иако не зна да ли ће можда већ сутра бити позитивна. То је успела са огромном одговорношћу према себи, како не би заразила своје најближе:
„То су огромне мере, толике да ја кад уђем у двориште, од волана преко квака које сам дирала, све то прскам алкохолом. Онда се пола скинем у дворишту, у предсобљу цела, па улазим у купатило. И тако сваки пут, после сваке смене. Морала сам то да радим да не бих унесрећила породицу, јер сви ми имамо бабе, деде, маме, тате. Сви су старији и болују од нечега, а и да не бисмо пренели својој деци“.
Десет сати без хране и воде
Гајићева наглашава озбиљност читаве процедуре скидања „пуне ратне опреме“ када ради у ковид болници у Арени јер је то средина која је потпуно контаминирана. Њој је и дан данас фасцинантно како она, као гурман, и даље може да издржи у скафандеру осам или десет сати без хране, воде и основних физиолошких потреба. Све је то стигне на крају смене, када зна да попије и литар и по воде јер тек тада постане свесна да не може да говори јер јој се лепе уста.
Ова медицинска сестра такође поручује грађанима да се чувају и држе прописаних мера, јер ипак нису сви одговорни онолико колико би требало како би се заштитили животи и смањио притисак на здравствене раднике.
Овај текст завршавамо њеном кратком, али поучном поруком:
„Живот је толико кратак. Треба само да се волимо, да се слажемо. Толико је све непредвидиво, данас те има, сутра те нема. Просто, треба да живимо, да дишемо пуним плућима“.
А ми вам поручујемо да у поноћ 31. децембра изађете на своје терасе и да нашим здравственим радницима поново одамо признање аплаузом. Јер, то је најмање што они заслужују.
