Америка – мач са две оштрице за српске вундеркидове

Многи српски кошаркаши у прошлости покушавали су да путем НЦАА дођу до професионалних вода, али мало ко је после тога успео да направи каријеру.

Млади играчи на Колеџ иду из два разлога, први је да се такмиче са америчким кошаркашима, а други је да узму диплому факултета.

Они мање талентовани иду, пре свега, из другог разлога. Диплома из Сједињених Америчких Држава веома је цењена и из тог угла није лоше отићи на Колеџ ако већ немате шансу да играте у ФМП-у, Меги, Звезди, Партизану...

Међутим, шта је са великим талентима који су одлучили да оду за Америку?

Сви су се вратили за Европу јер нису успели да путем Драфта дођу до НБА лиге и веома мали број је у Србији, а потом и иностранству направило каријеру.

Такве играче можемо на прсте да набројимо, а од нешто старијих играча издваја се Иван Раденовић.

Раденовић је дете Партизана, сезону 2002/2003 провео је као члан најтрофејнијег српског кошаркашог клуба, али је на крају године одлучио да оде на угледни Колеџ – Аризону.

Четири године провео је у Америци, играо је веома добро, а највећи успех му је када је против Стенфорда имао учинак од 37 поена, девет скокова и седам асистенција.

На том мечу директни ривали под кошем били су му данашњи НБА играчи Брук и Робин Лопез.

Раденовић није биран на Драфту, уследио је повратак у Европу и направио је солидну каријеру. Био је члан Ђироне, кратко чак и у ЦСКА, а у сезони 2013/2014 обукао је дрес Црвене звезде.

Крилни кошаркаш био је важан шраф у тиму Дејана Радоњића, али после тога није успео да остане на евролигашком нивоу.

Питање шта би било са каријером 36-годишњака да је остао у Партизану и прошао школу Душка Вујошевића.

Још један пример играча који је био велики таленат, а одлучио је да оде за Америку је Никола Драговић. Играч ОКК Београда има 33 године, а од 2006. до 2010. играо је у чувеном програму УЦЛА – Универзитет Калифорнија у Лос Анђелесу.

Провео је четири године у Калифорнији, није био драфтован и 2010. се вратио у Европу. Направио је добру каријеру игравши за Зенит, Авелино, АСВЕЛ и друге европске клубове, али није испунио потенцијал који је имао.

Драговић и Раденовић ретки су примери играча који су направили успешне професионалне каријере, много је мање оних који су се после Колеџа „изгубили“.

Ту спадају играчи за које вероватно нисте чули или сте некада давно нешто прочитали о њима – Слободан Оцокољић, Лука Дрча, Никола Копривица, Војин Свилар, Урош Комадиновић, Милош Клеут, Стефан Настић, Марко Ковачевић...

Од нешто млађих кошаркаша данас на европској сцени имамо играче попут Васе Пушице, Николе Јовановића, Стефана Јанковића, Душана Ристић...

Ради се управо о играчима који су могли да каријеру граде у највећим српским клубовима, али су одлучили да оду у САД и да путем Колеџа покушају да дођу до висина.

Пушица се после скоро пет година вратио у Партизан и после неколико месеци напустио је црно-беле.

Никола Јовановић и даље је званично играч Звезде, али је претходну сезону провео на позајмици у Тренту, а ову игра у Игокеи.

Стефан Јанковић ускоро би требало да постане играч Бурсеспор, а претходно је играо за Звезду и потом Партизан. Играма није успео да остане у срцима навијача, штавише, нису га претерано волели ни у Звезди, а ни Партизану, јасно је свима зашто.

Душан Ристић није успео да се наметне у клубу са Малог Калемегдана, али је прошле године бриљирао у ВТБ лиги у дресу Астане.

Тренутно игра за Брешу, на крају сезоне му истече уговор са Црвеном звездом и видећемо у ком правцу ћемо се развијати каријера.

Поента написаног у претходним пасусима је да ниједан кошаркаш који се вратио са Колеџа у Србију није успео да се наметне у српском клубу.

Ниједан осим Филипа Петрушева. Млади центар Меге игра невероватно, први је кандидат за МВП-ија АБА лиге и потпуно се искаче из „калупа“.

Од старта такмичарске године ниједном није имао партију испод 20 индексних поена, ниједном није био једноцифрен и бројке које бележи остављају без даха.

Уз то Мега игра сјајно има скор 9/3 и кандидат је за пласман у плеј-оф АБА лиге.

Петрушев просечно бележи 23,3 поена, 8,2 скокова, шутира 65 одсто за два поена и просечно бележи 27,7 индексних поена.

Тренутно у САД игра велики број српских кошаркаша, син Жељка Ребраче, Филип, наступа за Северну Дакоту, ту су још Саша Стефановић који за Пјурду, Балша Копривица брани боје Флориде Стејт, а ту су још Вук Вуликић, Стефан Кенић, Душах Махорчић и многи други.

Петрушев је показао да одлазак на Колеџ и потом повратак у Европу може да буде добра ствар, али је много више примера где талентовани играчи потроше четири године, не напредују довољно и у Европи не успеју да направе каријеру каква им је предвиђена.

► Испратили смо Марадону и Кобија, Антару и Петка, али и Бобану – шампионку са трагичном судбином

► „Нови сој“ прети традицији у колевки фудбала – играчи болесни, а тренери уплашени

► Година која је „осакатила“ спорт