Судбину државе су запечатили председници Русије, Белорусије и Украјине Борис Јељцин, Станислав Шушкевич и Леонид Кравчук, када су децембра 1991., у ловачкој резиденцији „Вускули“, у белоруској Беловешкој шуми код Бреста, потписали споразум који је означио крај постојања Совјетског Савеза и истовремено довео до стварања Заједнице независних држава.
Беловешки споразум није био узрок, него последица распада земље. Тај договор није иницирао процес, него га је завршио и то је учињено упркос вољи народа изреченој на референдуму у марту исте године, када је преко 75 одсто Совјета гласало за очување савеза.
Такође, Горбачовљев план да све републике потпишу нови савезни договор био је прекинут после неуспелог пуча 18. августа 1991.
Земља, формирана 1922. године, била је разбијена, а „рођено“ је нових 15 држава.
Директна последица тог догађаја је што је више од 40 милиона људи — скоро 15 одсто становништва СССР-а — остало ван граница своје историјске домовине. Од тога 28 милиона Руса. Њих називају невољним емигрантима.
Глобално посматрано, распад СССР је довео до стварања једнополарног светског поретка, хегемоније једне државе и једног војног блока.
И данас, скоро три деценије касније, историчари, политиколози и целокупна стручна јавност расправљају да ли је „смрт СССР-а“ била неизбежна, шта је главни разлог распада, каква је била улога политичких елита, а каква Запада.
Дуго се говорило о томе да је СССР био осуђен на пропаст због економске неефикасности, а једна од популарних теорија је и издаја елите. Једни оптужују Горбачова, други Јељцина. Помињу се и идеолошке и системске грешке, а такође узроци распада земље траже се и у односима између совјетских република.
Говори се и о томе да је СССР „убијен споља“— Хладни рат се завршио, али САД и цео западни свет су и даље на ту велесилу гледали као на претњу.
Својевремено је Владимир Путин рекао да је до распада земље дошло због унутрашњих разлога — неефикасности, пада политичког и економског система, али да ни геополитички противници нису мирно стајали са стране.
Руски председник је тада објаснио да се распао социјални систем, да је пропала привреда, која је раније била неефикасна, али је на крају пропала и то је довело до сиромаштва милиона људи.
Политиколози такође споре о томе да ли је СССР могао да опстане. Док се једни држе тезе да је спас био у реформама, други сматрају да лека није било.
Нека социолошка истраживања показују да три четвртине Руса сматра совјетско доба најбољим у историји земље, али мање од трећине испитаника жели да се врати у СССР.
Израз „совјетска ера“ асоцира их на стабилност и сигурност у будућности, добар живот у земљи и подсећа их на детињство, младост, родитеље.
Негативних оцена је мање — тек четири одсто испитаника се сећа несташица, редова и бонова, један одсто њих се сећа „гвоздене завесе“, стагнације и репресије. Генерално, 76 одсто испитаника има позитивно мишљење о совјетској ери.
Чак 65 одсто Руса жали због распада СССР-а, а исто толико верује да је то могло бити избегнуто. Они који жале кажу да им недостаје „осећај припадања великој држави“. Жале и због уништења јединственог економског система, као и због повећаног међусобног неповерења и огорчености.
Прочитајте још:
