„Принц“ је немачки олдтајмер који је престао да се производи пре скоро 50 година. Мића Милошевић један је од ретких људи у Србији који и га даље поправљају и једини од њих који је занат изучавао баш на том аутомобилу. Према његовој процени, „Принчева“ је у нашој земљи остало још само 15, од којих је пет у Београду.
Током живота био је власник чак 68 „Принчева“. Данас нема своју гаражу, нити свог „Принца“, али радо и с непресушном страшћу сервисира туђе, чак и ако мора да пређе више стотина километара да би то учинио. Тренутно има седам муштерија.
„Принц“ и Мића – пола века љубави
Од малена је знао – биће аутомеханичар или машиновођа. Одабрао је прво. Када се 1969. године из Тузле доселио у Земун уписао је гимназију, али је врло брзо напустио како би пошао путем свог сна. У то време, да би се школовао за аутомеханичара, прво је морао да нађе праксу у ауто-сервису.
Пронашли су му је родитељи. У Шилеровој улици број 62, у Земуну, под менторством мајстора Бранка Н. Љепојевића, Мића је након годину дана од досељења почео да изучава занат аутомеханичара у сервису који, игром случаја, носи назив аутомобила који ће му променити живот – „НСУ Принц“.
Мићине симпатије према „Принцу“ су се, додуше, појавиле још у Тузли, када их је отац његовог пријатеља као децу возио у том ауту, али љубав се родила и расла у сервису мајстора Бранка.
Почела је тако што је прао делове. Највише га је привукло то што је „Принц“ био први ауто с ваздушним хлађењем с којим се сусрео, а јачању чаролије која се створила између човека и машине допринели су сложена конструкција мотора и опчињавајући сјај алуминијумских и гусених делова након чишћења.
По врелини лета или дебелом зимском минусу, Мићи чишћење није тешко падало, јер се тако темељно упознавао с аутом, који га је врло брзо очарао. Након три године учења и рада, стекао је свеобухватно знање о „Принцу“.
„У то време било је доста аутомобила ’НСУ 1110‘ и ’НСУ 1200Ц‘. То је толико диван ауто да сам ја једва чекао да дођем до неког аутомобила да почнем да га радим. Из жеље да се докажем, радио сам све те аутомобиле. Ишао сам код тих људи, а долазили су и пред моју кућу. Ишао сам и по републикама бивше Југославије, у свима сам радио ’НСУ‘-е. Чак и данас имам три, четири позива из Хрватске, Македоније, да дођем да урадим те аутомобиле, али сад су нека друга времена, па то држим за неко будуће“, прича нам у свом дому Мића.
Докле год га здравље служи, рече Мића као да се заклиње, од „Принца“ неће дићи руке. Наставиће да га поправља, јер верује да у гаражама широм Србије има примерака који пропадају. У свој дом већ је прикупио неколико резервних делова, које чува за некога ко жели да рестаурира свог „Принца“, а ако буде требало, наручиће још директно из Немачке.
„Кад радим тај аутомобил из мене излази све најлепше. Ја сам у свом свету и могу да га радим сатима, да уопште не једем и не пијем. Једноставно, немам времена за то. Желим да то доведем до краја. Ја ту љубав доживљавам на сасвим други начин. Знам људе који воле друге аутомобиле, али мислим да је моја љубав према ’НСУ‘-у много жешћа и јача, управо зато што ми је први сусрет с механиком био тај аутомобил. Мене одушевљава. Можда нисам у праву, али у срцу и души осећам да је то моја љубав – ’НСУ‘“, уверен је до сржи Мића.
Била је то љубав на први поглед, сведочи нам он, и замишљено, као да је „Принц“ испред њега, наставља да се диви његовом изгледу и његовој брзини, али и да се обазриво присећа да је „Принц“ тада био једини аутомобил у Европи с директним воланом, због чега су многи који су пробали да га „укроте“ изгубили животе.
Филмска потера, мајстор Бранко и свештеник из Смедерева
Мића се сетио и неколико занимљивих анегдота. Једном приликом ушао је у расправу са својим ментором, мајстором Бранком, у којој је чврсто бранио и веровао у будућност „Принца“.
„Ја рекох, мајсторе, кажете да је ’НСУ‘ умро ’73 године. Он рече да. Ја му одговорих – он ће мене хранити док сам жив. Ево, Богу хвала, дошао сам до 68. године, и дан данас радим понеког ’НСУ‘-а, с истом љубављу као и првог дана. Никаквих препрека немам. Од те силне жеље не могу да спавам ноћу, једва чекам када ће да сване да одем да га радим, такав сам“, искрен је Мића.
У време када још увек није имао возачку дозволу, један пријатељ коме је поправљао „НСУ ТТ“-а, повремено му је давао ауто да га вози. Са својим пријатељем Пером, једном приликом је пошао по делове на Баново Брдо. Зауставила их је милиција.
„Кренули су да нас јуре ’тристаћима‘. Нисам знао да се на месту где је данас Плави воз налази мала ’С‘ кривина, куда је пролазио воз. Ту је била рампа. Ишли смо око 130 километара на сат. Када сам приметио да је се рампа спушта, више није било места за кочење и како смо ушли у кривину преврнули смо се на бок. Нисмо се повредили. Ја сам био у бољој позицији, изашао сам на своја врата, али Пера није могао. Побегао сам према Плавом возу, где ми је војник рекао: ’Стој! Пуцаћу!‘ Рекох, шта има да пуцаш, видиш да бежим од ових људи? Перу су истукли. Никад ме није одао“, рече кроз осмех Мића.
Присетио се и ситуације из 1976. године. Примио је позив из Смедерева да дође и поправи једног „Принца“. У то време је и сам имао једног, белог. Ставио је алат у кола и пошао да реши ствар. Када је стигао на адресу, схватио је да га је звао локални свештеник.
„Пошто ми је отац био војно лице, код куће се, нажалост, није славило ништа. Пришао сам и када сам видео да је човек свештено лице, насмејао сам се и урадио му ауто. Никад ми лепше није било у животу. Његова супруга попадија направила је невероватан ручак. Да би ме почаствовао, предложио ми је да останем, да не идем кући. Легао сам да спавам, али нисам могао. Када сам се ујутру вратио кући отац ме је питао где сам био. Рекао сам му да сам радио. Питао ме је ко ради цео дан и целу ноћ? Рекох, радио сам човеку, нисам могао да одем“, присећа се Мића.
Још много прича има, али Мића је желео да подели само још једну кратку из 1995. године. Његов пријатељ је купио „Пеглицу“ с „НСУ“-овим мотором, која није била у возном стању. Мића је оспособио за вожњу, а о томе је чак писао „Политикин забавник“.
Успон и пад „НСУ“-а
Први „НСУ Принц“ произведен је 1957. године у Западној Немачкој као мали аутомобил за четири особе. Како се развијао, проширио је капацитет на петоро људи и добио спортске верзије „ТТ“ и „ТТС“, по којима су, у част „НСУ“-а, називе добили „Ауди ТТ“ и „Ауди ТТС“.
„Возило које је имало светску револуцију 1968. године је ’НСУ Ро 80‘ с ’Ванкел‘ мотором. То је био аутомобил године. Јако специфичан и квалитетан аутомобил. Фабрику ’НСУ‘ је упропастио управо тај ауто. Имао је мотор који је трошио доста уља. По мом мишљењу, технолошки се сувише рано појавио. Рекламација на те моторе ’појела‘ је капитал фабрике“, предочава Мића.
Фабрику „НСУ“ откупио је „Фолксваген“ 1969, а престала је да ради 1973. године. Од свих „Принчева“, Мићини фаворити су „НСУ ТТ“, због своје спортске нарави, и „НСУ 1200Ц“, због своје дугачке хаубе.
У Европи се неколико пута годишње одржавају скупови и трке љубитеља „НСУ“-а. Аутентичан „НСУ ТТ“ данас вреди од 37 до 40 хиљада, а „ТТС“ чак до 60 хиљада евра.
Погледајте: Како је један српски аутомеханичар проширио свој посао на Јутјуб?
