Својим документарно-играним серијама и драмским циклусима Павић је дао слику времена окупације Србије и поратних времена и написао је историографски прецизно засноване и уметнички целовито обликоване драме „Човек који је бомбардовао Београд” (суђење генералу Леру), „Метак у леђа”, „На путу издаје”, „Ловац против топа” и серије „Шпанац”, „Бањица”, „Последњи чин”, „Одлазак ратника, повратак маршала”.
Оно по чему је Павић пак најпознатији јесте низ играних серија које на сатиричан начин сликају нашу стварност и критички говоре о заблудама, склоностима, митоманији и рђавим својствима нашег менталитета.
На Доситејевом путу
Аутор најгледанијих српских серија – „Позориште у кући”, „Врућ ветар”, „Бољи живот”, „Срећни људи”, „Породично благо”, „Стижу долари”, „Бела лађа”, недавно је добио награду „Доситеј Обрадовић” као настављач традиције просветитељског деловања.
„Изненадила ме је та награда. Јесам добијао значајне награде, али су биле из мог фаха. Ова награда носи име Доситеја Обрадовића који је родоначелник писмености у модерној новој Србији, човека који је дошао у Србију док смо се још тукли са Турцима, да отвара школе и помогне да се српски народ описмени. Људи су се борили за слободу, али Доситеј је схватао да та слобода неће бити могућа ако се народ не описмени и не буде стицао знање, да је слобода могућа само за човекла који зна и размишља“, каже Синиша Павић у интервјуу за Спутњик.
Толстој све објаснио
Павић ће 2021. прославити 50 година рада на телевизији, а почео је да пише много раније.
„Искуство је велико и чини ми се да сам га пажљиво користио у сваком новом послу. Пре него што сам дошао на телевизију написао сам роман. Ја сам човек књиге. Нисам гледао телевизију до своје 28. године, јер није постојала, бар за нас овде у Југославији. Целокупно знање сам стекао из књига. Још од седме-осме године читам. Ми смо рано сазревали као деца рођена пре и током рата. Са 14 година сам читао 'Тихи Дон'. 'Рат и мир' сам прочитао четири пута. Кад год је нека невоља, кад год су смутна времена, ја се дохватим Толстоја. Тако је било и деведесетих година. Цео тај геополитички кошмар, распад Југославије, читате Толстоја и видите да ништа то није ново, да је све човек објаснио пре сто и више година“, говори Павић.
Добра прича је закон
Каже да му је било лако да пише за телевизију, али му је било тешко да се избори за статус писане речи. Због тога је престао да пише за филм.
„Оно што ме је отерало из филма је непоштовање текста и писане речи, несхватање да је прича у основи сваког доброг филма. Филм је изгубио своју душу зато што је напустио оно што је у златно доба био закон – добру причу. Златно доба Холивуда је почивало на редитељима који су пре свега увек имали добру причу. Вилијам Вајлер, Били Вилдер, Џон Форд, Џорџ Стивенс увек су имали добар текст, остало је надградња“, напомиње Павић.
Због тога је имао неспоразуме са редитељима који то нису разумели.
„Редитељ Сава Мрмак са којим сам радио историјске драме апсолутно је имао исте погледе као ја. Никада се није мешао у посао сценаристе. Говорио је глумцима: 'Читајте дидаскалије у тексту, писац је дао јако добра упутства како треба да играте и да се понашате, шта да мислите док изговарате ту реченицу. Ја их усвајам, па их усвојите и ви. Немојте покушавати да неку реч изоставите, јер је овај текст писан као када се зида грађевина. Довољно је једну циглу да извучете и зграда губи своју стабилност. Та цигла коју сте извукли има своју функцију'“, присећа се Синиша Павић.
Судија и писац
У пубертету га је опчињавало сликарство, друговима у школи је цртао како би добили што бољу оцену из ликовног, а са 15 година у њему се нешто преломило.
„Писао сам хумореске на радној акцији. То се много допало уреднику новина које су се издавале на тој прузи и чуо сам га како каже: Овај ће дечко бити писац. Добрих осам - девет година сам сваког дана писао. Све оно што доживим, видим око себе, људе које упознам, породични живот, живот са друговима на летовању, радној акцији, школи терало ме је да сваког дана стављам своје импресије на папир. Има ту доста наивног као и све дневничке белешке, али један мој пријатељ - касније је постао познати новинар - рекао ми је када је прочитао мој роман да ништа друго не треба да радим, да баталим факултет и седнем да пишем. Нисам га послушао, али сам испао професионални писац“, говори Павић.
Упоредо са писањем Павић је радио као судија и каже да је тај посао много волео, али не као писање.
„Судијски посао је врло одговоран и занимљив, јер упознајете људи које никада не бисте и то баш у ситуацијама које су готово драматургија. Када њихов живот дође до чвора који не могу да разреше, онда долазе у судницу. Болница и судница су два места на којима се човеков карактер јако добро испољава и излази на површину. То је све јако интересантно, али код писања ме је увек привлачила слобода размишљања и најбољи део мене је оно што сам написао“, истиче признати сценариста.
„Бољи живот“ је био златни рудник
Од свих серија Павића је највише изненадио успех „Бољег живота“.
Пре тога је написао „Позориште у кући“ и „Врућ ветар“ (10 епизода за две године), а онда су му затражили 52 епизоде нове серије.
„То ми је изгледало сулудо. У то време нико није помишљао да ради тако нешто. Рекао сам да ја то не могу, да је то претенциозно, да споро радим, пазим над сваком реченицом. Онда су почели да ме хвале и убедили ме. Имали смо две редитељске екипе које су радиле брзо па сам ја морао да радим још брже. На крају је испало 90 епизода. Тај рад се погодио са мојим највиталнијим периодом живота. Све сам могао да стигнем, и у суду да радим, и да пишем ту серију, и обавезе у породици - и ништа ми није било тешко“, присећа се Синиша Павић.
Неки су, како каже, сматрали да на серију одлази много новца, али када је након 22 епизоде серију погледало 17 милиона људи у Југославији – она је постала златни рудник.
„Тражили су ми да пишем даље и требало је имати зрелости да би се ставила тачка. Сувише велики успех је био и сећам се да је Игор Мандић у емисији Богдана Тирнанића поводом завршетка 'Бољег живота' рекао да би волео гледати серију и наредних 20 година: 'Интересује ме како ћу ја живети па ме зато интересује како ће ти јунаци живети. Они су постали живи и више се не могу сахранити'“, прича наш саговорник.
Када је све постало неважно осим политике
Са сваком првом епизодом нове серије такмичио се са самим собом.
„Свака прва епизода следеће серије била ми је лом, а сам себи сам био такмац. Трчао сам трку у којој нисам имао никог иза себе, само сам вукао терет претходне епизоде. То је било јако напорно. Тако је дошло до 'Породичног блага' и на крају и до 'Беле лађе' када се овде све претворило у политику, када је све постало неважно осим ње“, напомиње Павић.
Осамдесетих година у филмовима „Тесна коже“ Павић је створио Шојића и Пантића да бих их поново оживео у серији „Бела лађа“.
„То су два пола која постоје у овој земљи. Постоје људи који верују у оно што се говори и који верују у своју реч. То су Пантић и Гига Моравац. И имате оне који не верују ни у шта осим у своју способност да другог преваре, а то је Шојић. Пошто је код нас Шојић деценијама ишао горе, а ови остајали доле и настајао је све већи размак између њих, дотерали смо до 'Беле лађе', где су сви паметнији од Шојића, почев од његовог батлера па до Пањковића. Сви имају више соли у глави, али сви иду за њим и слушају га, јер он има новац. Ми смо данас у ситуацији да новцем не располаже више држава која је имала просветитељске амбиције. Сада новцем располажу појединци, који мало коме одговарају за тај новац и који финансирају продукцију која тешко може да изроди квалитетна дела“, каже Павић.
Сматра да у Србији нико више није заинтересован за квалитетан рад.
„Пре 10 година у једном интервјуу на питање о будућности серија и свом месту, рекао сам да је очигледно да ће серије потиснути филм и да мислим да писац какав сам ја у будућности телевизији неће бити потребан. Показало се да је то тачно. Данас само ја не могу да завршим 'Јунаке нашега доба' које сам почео, само за то нема пара, а све остало се врло лако и брзо снима. Та будућност коју сам осетио на даљину, стигла је“, примећује Павић.
Ко су јунаци нашег доба
„Јунак нашег доба је човек који ради свој посао поштено. То звучи чудно када се каже, али данас је потребна велика храброст да бисте свој обичан посао радили поштено. У тој реченици се крије сва изопаченост нашег данашњег живота“, закључује Синиша Павић.
Прочитајте још:
